GENOCID U SREBRENICI - LAŽ KOJA TRAJE

Zvanična verzija takozvanog genocida u Srebrenici glasi:

Od 13. do 22. jula 1995. godine, jedinice Vojske Republike Srpske pod komandom Ratka Mladića pobile su u Srebrenici i okolini više od 8.000 bosanskih muslimana (muškaraca i dečaka), koje su zatim zakopali u masovne grobnice. A od 1. avgusta do 1. novembra, VRS je organizovala iskopavanje njihovih leševa, a zatim i transport na druge lokacije širom Republike Srpske gde su ih zakopali u nove grobnice.
Spisak nestalih ili ubijenih iz Srebrenice, koji je sastavila Federalna komisija za nestala lica BiH, sadrži 8.372 imena.
Do jula 2020. godine, DNK analizom delova tela pronađenih iz masovnih grobnica Medjunarodna komisija za nestale osobe je identifikovala 6.993 žrtve; do jula 2023. u Memorijalnom centru Potočari ukopano je 6.752 posmrtnih ostataka, i još 236 na drugim mestima.


NEVIDLJIVI GENOCID


Da li je uopšte bilo moguće da Vojska Republike Srpske za nekoliko dana organizuje i sprovede streljanje 8.000 ljudi, kopanje masovnih grobnica i zakopavanje svih tih tela, a potom da dva meseca otkopava leševe i premešta ih na druge lokacije gde će ih ponovo zakopavati, i to usred rata, pod nosom NATO satelita i špijunskih letelica, UN trupa i NATO operativaca na terenu?
Tajna operacija takvih razmera i u tako kratkom vremenu bila bi ozbiljan logistički izazov i za najjače i najorganizovanije armije sveta, a kamoli za VRS, naročito u stanju u kojem se nalazila pred kraj rata.
Filip Korvin, nekadašnji najviši zvaničnik UN-a u BiH u doba pada Srebrenice, je u vezi sa prevoženjem i zakopavanjem leševa od strane VRS rekao:

“Dozvolite mi da istaknem koliko je glupo tvrditi, kao što neki čine, da je srpska vojska natovarila stotine žrtava iz Srebrenice u kamione/hladnjače i zatim ih prevezla na neko udaljeno mesto, gde ih je zakopala u masovne grobnice. Gde bi to Srbi našli gorivo za izvođenje takve operacije? Lično se sećam kako je UNPROFOR morao da srpskoj vojsci obezbedi gorivo kako bi povukla tenkove iz zone zabrane u okolini Sarajeva. Srbi, šta god bili njihovi politički ciljevi, nisu imali dovoljno goriva za premeštanje stotine ili hiljade tela bilo gde, ni u hladnjačama ni u bilo kojim drugim kamionima.”

Džonatan Ruper, bivši novinar BBC-a, na istu temu:
“Vojska bosanskih Srba je bila pod velikim pritiskom tokom kasnog leta i jeseni 1995. godine, boreći se protiv jakih ofanziva u nekoliko oblasti i braneći liniju fronta dugačku gotovo 1500 kilometara. Nije bilo moguće da bi VRS mogla da odvoji ni dovoljno ljudstva ni opreme neophodne za takvu operaciju. Isto tako, malo verovatno je da su mogli da dođu do neophodnog goriva - njihove zalihe su bile toliko niske da su spali na to da kupuju gorivo od muslimana na crnom tržištu.”

Srbi, dakle, po zvaničnoj verziji, razvoze hiljade muslimanskih zarobljenika na streljanje širom Srebrenice i okolnih opština, kopaju masovne grobnice, likvidiraju sve te zarobljenike, zatim zakopavaju tela, pa potom otkopavaju, relociraju leševe i potom ih ponovo zakopavaju tokom jeseni, a da to niko nije video ni čuo, ni snimio u vreme kada se to desilo - ni NATO, ni UN, ni predstavnici Crvenog krsta, ni Armija BIH u čijim izveštajima, ne samo u vreme navodnih masovnih streljanja, nego ni mesecima nakon toga, o tome nema ni govora.
Holandski kapetan Schouten јe bio jedini vojni oficir UN-a u Bratuncu u vreme navodnog genocida:
„ Primetio sam da u Holandiji ljudi žele da dokažu po svaku cenu da je genocid počinjen. Svi to ponavljaju kao papagaji, ali niko ne pokazuje čvrste dokaze. Ako su izvršena pogubljenja, Srbi su to prokleto dobro krili. Tako da ne verujem u ništa od toga. Dan posle pada Srebrenice, 13. jula stigao sam u Bratunac i ostao tamo osam dana. Mogao sam da idem gde god sam hteo. Pružena mi je sva moguća pomoć, nigde nisam bio zaustavljan."

Početkom 2005. godine, dakle, deset godina nakon što je navodno pobijeno 8000 ljudi, dr Dik Shunurd iz holandskog Instituta za ratnu dokumentaciju izjavljuje:
“Bilo je nemoguće tokom naših istraživanja u Bosni da nađemo bilo koga ko je bio svedok masovnih ubistava ili ko bi govorio o sudbini nestalih muškaraca.”

Masovno pogubljenje nekoliko hiljada zarobljenih muslimanskih muškaraca se ne pominje ni u Hronologiji događaja proboja 28. divizije, izveštaju komande Drugog korpusa Armije BiH u Tuzli od 27. jula 1995. godine, dostavljenom generalu Armiije BiH Rasimu Deliću, niti u izjavi majora Ramiza Bećirovića koji je komandovao probojem 28. divizije iz Srebrenice prema Tuzli, datoj 11. avgusta 1995. službi vojne bezbednosti Drugog korpusa Armije BiH, niti u Analitičkom preseku o uzrocima pada Srebrenice i Žepe (izveštaju Uprave vojne bezbednosti Armije BiH za komandanta glavnog štaba, generalu Rasimu Deliću) od 23. februara 1996, niti u Analizi i hronologiji događaja u Srebrenici (bez datuma, ali je iz sadržaja jasno da potiče najranije iz druge polovine jula 1995. godine).

Muslimanske službe su čak u depešama zamerale svojim vojnicima što ne izveštavaju o srpskim zločinima iako su im u tom smislu data precizna uputstva. Pa tako u aktu od 14. avgusta 1995. Odelјenje bezbednosti Komande 2. korpusa određuje na koji način se moraju davati, odnosno uzimati izjave od njihovih vojnika: 

“Izjave koje ste dostavili sadrže određena saznanja koja se u najvećem dijelu tiču prelaska grupe boraca i civila iz Srebrenice na slobodnu teritoriju, a veoma malo ili gotovo nikako ne sadrže činenice koje se tiču ratnih zločina i zločina genocida. Po našim usmjeravajućim aktima koje ste dobili, kao i po uputsvima koja su vam data prilikom predavanja održanog 03.08.1995. godine u Domu boraca K-de 2.K., bilo je potrebno navedene izjave uzeti na okolnosti ratnih zločina i zločina genocida. U materijalima koje ste dobili detaljno i na prikladan način stoji šta sve treba sadržavati izjava koja se odnosi na navedene okolnosti, počevši od podataka od lica od kojeg se izjava uzima, do njenih drugih sastavnih i obaveznih elemenata. U vašim navedenim izjavama navedeno nije ispoštovano... U datom smislu je potrebno da navedene izjave uzmete u propisanom obliku, poštujući usmjerenja koja smo Vam dali u svom aktu.”

Nema ni jednog pisanog traga o tome da je Alija Izetbegović otvarao pitanje navodnog srebreničkog genocida za vreme mirovnih pregovora u Dejtonu u novembru 1995, čak četiri meseca posle navodnog pogubljenja 8.000 muslimanskih zarobljenika, kada je morao o tome da ima dokaze i kada bi ih sigurno iskoristio za poboljšanje pozicija muslimanske strane u pregovorima.

Te masovne egzekucije 8.000 ljudi se po zvaničnoj verziji nisu dešavale u katakombama, pod zemljom, već na otvorenom prostoru-ledinama i livadama. I pored toga, nije bilo satelitskih snimaka aktivnosti koje su po haškoj optužnici trajale gotovo deset dana na širokom području, uključivale veliki broj ljudi i upotrebu teške mehanizacije.

Džonatan Ruper, bivši novinar BBC-a:
“Teorija o prikrivanju je isto tako neverovatna iz raznih, nisko-tehnoloških obzira. Otkopavanje, uklanjanje, prevoz i ponovno sahranjivanje 7.000 tela - ukupne težine od oko 500 tona - teško da bi promaklo normalnom ljudskom posmatranju. Bilo je mnoštvo osoblja UN u Bosni tokom cele jeseni i proleća 1995-6. Na kraju krajeva, čak i da su bosanski Srbi nekim čudom uspeli da dođu do neophodnog goriva i da krišom, pod nosom UN i obaveštajnih službi NATO zemalja, izvedu tako nešto, famozni sateliti, koji su bili u stanju da snime “uznemireno zemljište” mogli su sigurno da snime i takvu jednu masovnu operaciju kao što je raskopavanje već postojećih grobnica i njihovo premeštanje na nove lokacije.”

New York Times od 11. avgusta, 1995:
“Američka Vlada odbila je da dozvoli novinarima da vide satelitske fotografije (koje je Medlin Olbrajt 10. avgusta pokazala na zatvorenoj sednici Saveta bezbednosti) za koje se tvrdilo da pokazuju ljude na fudbalskom terenu. Američki zvaničnici su rekli da su satelitski snimci 'strogo poverljivi.' “

А Washington Post је izvestio o pismu glavnog tužioca haškog tribunala Ričarda Goldstona upućenog američkoj ambasadi u Hagu novembra 1995:
“Sudija Goldston je okarakterisao ‘kvalitet i pravovremenost' obaveštajnih podataka koje su mu dostavile Sjedinjene Države 'razočaravajućim'. On se žalio da mu nisu predati satelitski snimci koji bi pomogli tribunalu pod patronatom Ujedinjenih nacija da identifikuje masovne grobnice koje su se pojavile posle pada Srebrenice u julu.”

U aprilu 1996. godine, Associated Press citira američkog potpukovnika Džona Batista da su satelitski snimci navodnih masovnih grobnica pokazali da “ih niko nije dirao.”

Madlen Olbrajt, koja je po objavi prvih “snimaka” lično zapretila bosanskim Srbima: “mi ćemo vas posmatrati,” po tom pitanju se nikad više nije oglasila, niti ponudila neke nove “satelitske snimke” koji bi pokazali to “masovno izmeštanje grobnica.”

Mira Beham, nemačka medijska analitičarka, u svojoj knjizi „Ratni bubnjevi“ piše:
“U mesecima nakon pada Srebrenice, 24 međunarodna novinara, među njima i Majk Valas iz CBS-a, BBC-ev tim i nekoliko novinara CNN-a pokušali su slediti indikacije iz poznatih američkih satelitskih fotografija i sve informacije na licu mesta o masovnim grobnicama. Bez uspeha. Rezultati njihove neuspešne potrage nisu objavljeni.”

Džonatan Ruper, o toj poseti predstavnika vodećih anglo-američkih medija Srebrenici:
“...nekih 30 stranih novinara je posetilo oblast Srebrenice ubrzo posle njenog pada. Nijedan nije objavio bilo kakvu potvrdu optužbi o masovnim ubijanjima, a jedan od njih, Žak Merlino iz francuske televizije Antena 2 (Jacques Merlino, Antenne 2), izvestio je da nije pronašao ništa.”



ZAŠTO? 

Da li je uopšte sa vojnog stanovišta postojala opravdanost, odnosno bilo kakva logika da VRS pred kraj rata preduzme takvu operaciju, ne samo zbog stalnih pretnji novim udarima NATO (Medlin Olbrajt: - Mi ćemo vas posmatrati), već i zbog toga što bi takvom suludom akcijom bosanski Srbi ugrozili i teritorije koje su u tom trenutku držali, ali i sebi naneli ogromnu političku štetu jer bi oslabili svoje pozicije na budućim mirovnim pregovorima, postavili glave svojih vojnih i političkih rukovodilaca na panj međunarodnih sudova, a NATO-u pružili opravdanje za sve buduće, navodno preventivne, vojne intervencije protiv Srba. A upravo su to bile posledice tzv. genocida u Srebrenici.
Nakon podizanja optužnice za genocid protiv predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića 24. jula 1995. godine, glavni sudija haškog tribunala Antonio Kaseze pohvalio je optužnicu kao „dobar politički rezultat“ i primetio da „ova gospoda neće biti u prilici da učestvuju u mirovnim pregovorima“.
Dakle, operaciju streljanja vojnih zarobljenika naredio bi samo srpski politički ili vojni rukovodilac koji želi da uništi Republiku Srpsku i da upropasti sve rezultate koje je njena vojska ostvarila svojom četvorogodišnjom borbom. Ili potpuni imbecil.
A jasno je da ni Karadžić ni Mladić ne spadaju ni u jednu od ove dve kategorije.

Ali da se ne bavimo pitanjima da li je bilo logično da je VRS preduzme, da li je bila sposobna da je izvede i da li je bilo moguće da o tome niko ništa ne zna i da se na taj način pobije 8.000 ljudi?
Da vidimo šta kažu činjenice?


MATEMATIKA SREBRENICE

Cifra od 8.372 ubijenih koja se nalazi na spomen-ploči Memorijalnog centra u Potočarima (sa tri tačke koje treba da označe da čak ni taj broj nije konačan), ne predstavlja broj utvrđenih žrtava, već broj „nestalih“ koji su bosanski muslimani prijavili Međunarodnom komitetu Crvenog krsta.
Prvobitno je bilo prijavljeno oko 3.000 ljudi (U saopštenju za štampu Međunarodnog komiteta Crvenog krsta od 13. septembra 1995. godine navodi se: „Direktor MKCK za Zapadnu Evropu Andželo Gnediger posetio je između 2. i 7. septembra Pale i Beograd da bi od vlasti bosanskih Srba dobio podatke o oko 3.000 osoba iz Srebrenice za koje svedoci tvrde da su ih uhapsile srpske snage).
Zatim je broj nestalih koji je prijavljen Crvenom krstu povećan na 7.400 ljudi da bi na kraju bio podignut na simboličnih osam hiljada, odnosno 8.372 „žrtava srebreničkog genocida.”

Ne postoji popis stanovnika Srebrenice pre rata tako da je Crvenom Krstu mogao da bude prijavljen bilo ko kao nestalo lice. Profesor Milivoje Ivanišević, osnivač i predsednik Instituta za istraživanja srpskih stradanja u XX veku objašnjava:
„Svako je mogao da doda nestalu osobu na spisak, a da nije bilo ni elementarne provere lica koje to čini. Ne treba zbog toga kritikovati Međunarodni komitet Crvenog krsta. Prijave su često podnosili pojedinci koji su se, ne pružajući nikakve dokaze, predstavljali kao članovi porodice, kolege, saborci, susedi. Ovaj je spisak, bez daljih postupaka ili provera, objavljen i pretvoren u spisak žrtava Srebrenice, da bi to kasnije otišlo i mnogo dalje, pa je spisak pretvoren u listu masakriranih muslimanskih civila. Spisak je obuhvatao i mnoge koji su činili zločine na ovom području i u čijem je interesu bilo da se vode kao “nestali”. Oni su promenili ime i sa drugim identitetom nastavili život u Bosni i Hercegovini ili u inostranstvu kao izbeglice.“

Međutim, čak ni haški tribunal nije utvrdio cifru od 8.372 nestalih. Demografski veštak tužilaštva je svedočio da prema opreznoj proceni broj nestalih iz Srebrenice iznosi 7.475 osoba.
Proučavajući ovaj spisak, veštak za demografiju dr Svetlana Radovanović je kao svedok odbrane u haškom procesu protiv Mladića utvrdila da više od 1.000 ljudi sa tog spiska uopšte nema među građanima koji su popisani na teritoriji cele BiH 1991. godine, što znači da su u pitanju izmišljena lica.
Radovanovićeva je osim toga utvrdila da su u optužnici demografi haškog tužilaštva pod pojmom Srebrenice obuhvatili čak 15 opština, među kojima i neke u zapadnoj Srbiji pa je tako u jednom izveštaju veštaka optužbe Helge Brumborg rečeno da su neke osobe iz Srebrenice nestale u opštinama Loznica, Valjevo, Priboj, ali i na Tari. Pregledanjem dokumentacije haških demografa uočila je i to da za čak 29 % osoba sa spiskova nestalih nedostaje datum rođenja, a za 20 % podaci o mestu nestanka.

Broj dosad sahranjenih bosanskih muslimana u Potočarima iznosi 6.752.
Ali ni ovaj broj ne predstavlja cifru dosad utvrđenih žrtava, već broj dosad sahranjenih za koje se tvrdi da su „žrtve genocida“.
Ni haški tribunal nije utvrdio koliko је ubijenih bosanskih muslimana iz Srebrenice, jer su njegova veća utvrđivala različite cifre i to u rasponu od 4.970 pa do 8.000 dok je u pojedinim presudama broj bio neodređen. Pa tako imamo:
- “nekoliko stotina” (izdvojeno sudsko mišljenje u presudi Tolimiru),
- „nekoliko hiljada“ (presude Popoviću i Krstiću),
- 4.970 (drugostepena presuda Tolimiru),
- 5.336 (prvostepena presuda Popoviću),
- 5.749 (prvostepena presuda Tolimiru),
- 7.826 (prvostepena presuda Popoviću),
- 7.000-8.000 (prvostepena i drugostepena presuda Krstiću),
- 5.336 (presuda u postupku protiv Vujadina Popovića i ostalih),
- „hiljade“ (prvostepena presuda Karadžiću),
-„mnogo hiljada“ i „veoma veliki broj“ (prvostepena presuda Mladiću).

Ponekad su se čak i u istoj presudi navodili različiti brojevi, kao na primer u prvostepenoj presudi Krstiću, u kojoj se na raznim mestima pominje da je pobijeno 4.805, 7.474, 7.481, 7.500 odnosno 7.000 do 8.000 bosanskih muslimana iz Srebrenice.

Zanimljivo je navesti i da je u septembru 1995. godine Medlin Olbrajt izjavila da američki obaveštajni podaci upućuju na zaključak da su „Srbi streljali skoro 2.700 osoba iz muslimanske enklave”.
Ni ona, ali ni drugi američki zvaničnici, nikada više nisu pomenuli ovaj broj.

Nelogične razlike u brojevima koje je utvrdio haški tribunal pojavile su se prilikom poređenja broja zarobljenih bosanskih muslimana sa brojem streljanih, pa je tako po haškoj optužnici u Bratuncu zarobljeno 4.800 muškaraca, da bi u Zvornik bilo prevezeno više nego što je zarobljeno – 5.340, a na kraju pogubljeno 5.390 (proces protiv Popovića), odnosno 6.282 (proces protiv Tolimira).
Dakle, po Hagu, pripadnici VRS su streljali više bosanskih muslimana nego što su ih zarobili.

Sumnja u istinitost zvaničnog broja ubijenih pojačava se kada se broj stanovnika u Srebrenici pre ulaska Vojske Republike Srpske u grad, uporedi sa brojem preživelih iz Srebrenice, koji su registrovani u avgustu 1995. godine u Tuzli - vojnika 28. divizije Armije BiH koji su se probili kroz srpski obruč, i izbeglica evakuisanih od strane VRS i UNPROFOR-a iz Potočara.
Prema Debrifingu holandskog bataljona UN-a, kao i izveštaju majora Rajta, iz posmatračke misije Unprofora, u Srebrenici je pre ulaska u grad VRS bilo oko 40.000 stanovnika.
Ali, s obzirom na to da haški tribunal taj broj procenjuje na 42000, prihvatićemo taj veći broj i koristiti ga pri poređenju sa brojem preživelih bosanskih muslimana iz Srebrenice.

Prema podacima Armije BiH navedenim u njihovim izveštajima (Izveštaj Generalštabu Armije BiH i Upravi bezbednosti u Sarajevu, „Pad Srebrenice” od 28. avgusta 1995.), ali i Haga (Stručni nalaz vojnog veštaka haškog tužilaštva, Ričarda Batlera od 1. novembra 2002. godine), u proboj iz Srebrenice ka Tuzli, pre ulaska VRS u grad, krenulo je oko 15.000 ljudi (pod komandom zamenika komandanta 28. divizije Ramiza Bećirovića).
Od toga su najveći broj činili vojnici (oko 7 hiljada, uključujući hiljadu boraca iz Žepe), a ostalo su bili rezervisti (mnogi od njih naoružani, što se vidi na fotografijama samih muslimana iz kolone, snimljenih tokom proboja), i manji broj civila među kojima je prema muslimanskim izvorima bilo samo desetak žena i dece (u izveštaju „Pad Srebrenice“ major Bećirović navodi: - U koloni nije bilo puno žena, a nisam vidio ni puno djece. Moguće da je bilo desetak žena).

Broj naoružanih i vojnosposobnih muslimanskih muškaraca koji je krenuo u proboj naveden u ovim izveštajima i stručnom nalazu haškog veštaka, poklapa se sa brojem kartona za vojne obveznike koji je u maju 1995. komanda 28. divizije u Srebrenici trebovala od komande 2. korpusa Armije BiH - 15.000.
Ostalo muslimansko stanovništvo Srebrenice i okolnih opština, oko 25.000 njih, sklonilo se u bazu UNPROFOR-a u Potočarima odakle su, nakon sporazuma UN-a i VRS, autobusima, u pratnji vojnika VRS i holandskog bataljona UN-a, evakuisani u Kladanj, a potom u Tuzlu.

Prema zbirnom izveštaju komande snaga Ujedinjenih nacija, UNPROFOR-a, sektor Istok, 4. avgusta 1995. godine, dakle, manje od mesec dana od pada Srebrenice, kao i prema Debrifingu, Izveštaju Holandskog instituta za proučavanje ratne dokumentacije (NIOD) o događajima u Srebrenici nastalog saslušavanjem pripadnika holandskog bataljona UNPROFOR-a iz baze u Potočarima, vlada BiH u Sarajevu je uz pomoć Svetske zdravstvene organizacije popisala izbeglice iz Srebrenice.

Registrovano je 35.632 izbeglica.

Od ovog broja, bilo je 10.632 vojno sposobnih muškaraca.

Ali gde su ostali muslimanski muškarci koji su se pod oružjem povlačili kroz srpske položaje? Ако priznajemo broj od 42.000 stanovnika Srebrenice pre ulaska VRS, koji je ustanovljen od strane haškog tribunala, nedostaje više od 6.000 njih.
Da li su ih Srbi sve zarobili i postreljali?



PROBOJ 28. DIVIZIJE


Prema podacima Međunarodnog komiteta crvenog krsta, 3.000 vojnika 28. divizije Armije BiH se probilo kroz srpski obruč i uključilo u 2. korpus njihove vojske, a da nisu registrovani među izbeglicama u Tuzli i okolini.
U saopštenju MKCK od 13. septembra 1995. godine, navodi se i da su se obratili vlastima Bosne i Hercegovine za informacije u vezi sa oko 5.000 osoba koje su se povukle iz Srebrenice, „od kojih su neke uspele da se probiju do centralne Bosne.“
Zanimljivo je da o hiljadama preživelih muslimanskih vojnika, koji se probili kroz srpske linije, tada pišu i državni mediji SAD i Velike Britanije.

Njujork tajms 18. jula 1995:
„Neke tri do četiri hiljade bosanskih muslimana za koje su zvaničnici UN smatrali da su nestali posle pada Srebrenice, prošli su kroz neprijateljske redove i prispeli na teritoriju pod kontrolom bosanske vlade. Ta grupa, u čijem sastavu su bili i ranjenici, pod vatrom se probila mimo srpskih snaga i, prešavši oko 30 milja šumskog terena, stigla je na sigurno.“

Londonski „Tajms“ 2. avgusta 1995:
„Za hiljade ‚nestalih‘ pripadnika vojske bosanskih muslimana iz Srebrenice, koji su bili u središtu izveštaja o masovnim pogubljenjima od strane Srba, smatra se da su na sigurnom severoistočno od Tuzle. Praćenje bezbedne evakuacije muslimanskih vojnika i civila iz Srebrenice i Žepe pokazalo se izuzetno teškim za osoblje Ujedinjenih nacija i Međunarodnog komiteta Crvenog krsta. Međutim, juče je prvi put Crveni krst u Ženevi izjavio da je od izvora u Bosni saznao da se do 2.000 vojnika bosanske vlade nalazi na jednom području severno od Tuzle. Oni su se probili iz Srebrenice a da njihove porodice nisu o tome obaveštene“, izjavio je predstavnik za štampu, dodajući da provera ovih izveštaja nije bila moguća zato što je bosanska vlada odbila da predstavnicima Crvenog krsta omogući posetu tog područja.”


Predstavnik MKCK u Ženevi, Pjer Goltije,u intervjuu nemačkom dnevniku „Junge velt“ 30. avgusta 1995. godine:
„Sve u svemu, došli smo do broja od oko 10.000 nestalih (u vezi sa Srebrenicom). Ali moguće je da su neka lica upisana više puta. Pre nego što dovršimo posao (brisanja duplo upisanih) ne možemo navesti pouzdane podatke. Naš zadatak dodatno je otežan time što nas je bosanska vlada izvestila da se nekoliko hiljada izbeglica probilo kroz neprijateljske redove i da su ponovo uvedeni u sastav bosanske muslimanske vojske. Samim tim, te osobe se ne mogu smatrati nestalim, ali ne mogu se ni brisati sa spiska nestalih (…) zato što nismo dobili njihova imena.“

I dokumenti Armije BiH potvrđuju tačnost izvora UN-a i Crvenog krsta o broju preživelih muslimanskih vojnika iz Srebrenice.
Prvo se u Izvještaju o prihvatu i stanju jedinica 28. divizije koji je iz Generalštaba upućen Aliji Izetbegoviću, 27.7.1995. godine, navodi brojno stanje od 2.311 vojnika, a u avgustu se navodi da je izvršena smotra 3634 vojnika koji su preživeli proboj.

Kada se, dakle, sabere broj registrovanih muslimana iz Srebrenice u Tuzli (35.632)
i broj onih koji su se posle proboja prijavili u jedinice Armije BiH, a nisu bili registrovani u Tuzli (3.634),
dolazi se do broja od 39.266.

Ali, ako prihvatimo da ih je prema haškom tužilaštvu bilo 42000, onda još uvek nedostaje skoro 3.000 ljudi!
Gde su oni nestali?

Prema Izveštaju Generalne skupštine UN o Srebrenici uz Rezoluciju UN 53/35, tokom proboja iz grada prema teritoriji pod kontrolom Armije BiH, poginulo je oko 3.000 vojnika 28. divizije.

I prema drugim dokumentima UN-a, ali i haških veštaka i istražitelja, kao i same Armije BiH, u proboju je duž cele linije obruča VRS, poginulo između 2000 i 4000 vojnika 28. divizije.

Posmatrač UNPROFOR-a za severoistočni sektor Tuzla, oficir Ken Biser, 17. jula, u svom izveštaju navodi 3.000 ljudi,

obaveštajni oficir Američke armije i vojni veštak haškog tribunala Ričard Batler oko 2.000,

u izdvojenom mišljenju sudije Nijambe u presudi Zdravku Tolimiru stoji-najmanje 3.000 poginulih u borbenim dejstvima,

načelnik Generalštaba BiH Enver Hadžihasanović navodi 2.628, vojnici Armije BiH Nuriz Selimović i Mujo Rahmanović, koji su učestvovali u proboju, navode oko 4000,

kao i Karl Bilt koji je u to vreme bio specijalni predstavnik EU za bivšu Jugoslaviju i pregovarač Međunarodne zajednice, i koji je do ove brojke došao početkom avgusta 1995. u saradnji sa prvim čovekom vojnih snaga UN u BiH Rupertom Smitom.

Vojnici 28. divizije Armije BiH nisu stradali samo od srpske artiljerije i metaka, i u minskim poljima, već i u međusobnim obračunima (Ibran Mustafić procenjuje taj broj na oko 500 ljudi), ali i samoubistvima, što su svojim izjavama potvrdili i sami muslimanski vojnici koji su preživeli proboj.
Osman Halilović je u Hagu svedočio da je video 20 vojnika koji su se ubili da ne bi pali Srbima u ruke a Nuriz Selimović, referent za operativno-nastavne poslove Komande 284. brigade Armije BiH, da su se ljudi skupljali u grupu od po 20 oko bombe i zagrlivši se zajedno vršili samoubistva:„Od tada već ljudi, koji su bili u pozadini, počeli su da se masovno ubijaju, dajući znake psihičkih poremećaja, gdje se dešavalo da se raspršte jedni od drugih i otvaraju vatru jedni na druge.”

Ako uzmemo srednju brojku, dakle ni 2.000 ni 4.000, već oko 3.000 poginulh muslimanskih muškaraca u proboju kroz srpske položaje i saberemo je sa brojkom svih preživelih – 39.266, dobijamo broj od 42.266, dakle nešto viši broj od procenjenog broja stanovnika Srebrenice pre ulaska VRS u grad.

Ako bi broj od preko 8.000 streljanih zarobljenih muslimanskih muškaraca iz Srebrenice i okoline bio tačan, to bi značilo da je Srebrenica pre ulaska VRS u grad morala da ima najmanje 50.000 stanovnika - što је broj koji višestruko prevazilazi bilo koju verodostojnu procenu napravljenu u to vreme.

Ovde posebno treba skrenuti pažnju na dokument Predsjedništva opštine Srebrenica koji je 11.1.1994. godine upućen Zavodu za statistiku BiH, Okružnom sekretarijatu za odbranu i Odeljenju za statistiku u Tuzli. Prema ovom aktu, koji već tada nagoveštava planirane manipulacije, stvarni broj stanovnika u Srebrenici je tada bio 37.255 (dakle sa svim izbeglicama iz drugih opština), ali se u njemu skreće pažnja da taj podatak ne treba davati međunarodnim organizacijama jer je njima prijavljen broj od 45.000 stanovnika Srebrenice.

Nije ni čudo što je nekoliko dana nakon pada Srebrenice, 15.07.1995 godine, predstavnik za štampu UNHCR-a Soren Peterson u Ženevi optužio muslimansku vladu u Sarajevu da „svesno manipuliše brojem ljudi… i da vlada u Sarajevu od nastale situacije pokušava praviti spektakl“.

Imajući, međutim, u vidu da ni međunarodne organizacije, pa ni haški tribunal nisu utvrdili precizan broj poginulih muslimanskih vojnika u proboju (jer se navode brojke u rasponu od 2.000-4.000), to znači da mogu postojati odstupanja od oko nekoliko stotina pa do čak hiljadu ljudi.

Ako bismo zbog toga smanjili broj poginulih vojnika 28. divizije u proboju sa 3000 na 2000, u tom slučaju bi nedostajalo nekoliko stotina do najviše hiljadu muškaraca iz Srebrenice, te bi se za njih moglo smatrati da su bili streljani nakon zarobljavanja od strane VRS.

Na toliki broj ukazuju i autopsijski izveštaji koje su sastavili forenzički stručnjaci tužilaštva haškog tribunala u periodu od sedam godina (1995. – 2002.) u okviru njihove istrage vođene na licu mesta na svim masovnim grobnicama (na 13 lokaliteta) za koje je postojala osnovana sumnja da su mogle biti vezane za pogubljenja. A forenzički podaci su praktično jedini materijalni dokazi o tome šta se u julu 1995. dogodilo u Srebrenici.




FORENZIKA SREBRENICE


U tekstu objavljenom 13. maja 1998. godine, „Masovne grobnice u Bosni potkrepljuju optužbe za ratne zločine“, dopisnik „Internešenel herald tribjuna“ Majk O‘Konor je pisao: „ekshumacije tokom 1996. godine (prve godine iskopavanja) razotkrile su 460 tela; 7.500 još uvek nedostaje u Srebrenici. Već više od dve godine, cilj istražitelja ratnih zločina je da pronađu preostala tela“.
 

Ukupan broj tela koja su na trinaest različitih lokacija istražitelji haškog tribunala pronašli u periodu od 1995. do 2002. godine, kada su završili sa iskopavanjima, je manji od 2000.
Na 442 tela pronađene su samo rane od metaka u gornjim delovima tela kao i povezi za oči ili ligature za ruke, što ukazuje da su ta lica verovatno bila streljana.
Na 655 tela nalazile su se višestruke prostrelne rane od metaka i u gornjim i u donjim delovima tela, pa se ne može znati da li su ta lica bila streljana ili poginula u borbi.
Na 477 tela su pronađene povrede od granata, mina, Prage (proivavionskog topa od 30 mm, koji su Srbi koristili u napadu na kolonu 28. divizije) ili drugih artiljerijskih oružja, što jasno ukazuje da su te osobe poginule u borbenim dejstvima.
Za 411 tela nije biti mogao biti utvrđen uzrok smrti.

U ostalim slučajevima (čak 1.583 autopsijskih izveštaja od ukupno 3.568) su pronađeni samo delovi tela ili samo jedna kost. Čak su i forenzički stručnjaci haškog tužilaštva priznali da se u 92,4 odsto izveštaja iz ove kategorije „uzrok smrti ne može utvrditi.”

S obzirom na ovakve rezultate forenzičkih analiza, logično je što je Josif Bodanski, dugogodišnji ekspert za terorizam američkog Kongresa izjavio sledeće o broju steljanih zarobljenika Armije BiH:
“Svi nezavisni forenzički dokazi ukazuju na broj od nekoliko stotina muslimanskih žrtava, i to verovatno u nižim stotinama.“

A Filip Korvin, najviši civilni zvaničnik UN u BiH u vreme rata: “...činjenice iznete u ovom izveštaju predstavljaju vrlo jasan argument da je cifra od 7.000 ubijenih, s kojom se često barata u međunarodnoj zajednici, jedno neodrživo preterivanje. Prava cifra je verovatno bliža broju od 700.“

A evo šta o stvarnom broju streljanih muslimanskih zarobljenika piše u izdvojenom mišljenju haškog sudije Priska Matimba Nijambe u presudi Zdravku Tolimiru:
“U spisu postoji dokaz koji upućuje na to da je u izvesnom broju masovnih grobnica pronađeno nekoliko stotina tela sa vezanim rukama i povezima preko očiju. Ja mogu da zaključim van razumne sumnje da su te ljude ubili pripadnici snaga bosanskih Srba. Međutim, bez daljih forenzičkih dokaza za izvestan broj za koji ne postoje jasni dokazi, ja nisam ubeđena van razumne sumnje da smrti ispunjavaju elemente ubistva. Dokazi u ovom predmetu pokazuju da su mnogi iz kolone ubijeni u borbi – moguće oko 3000 muškaraca. Stoga, zahvaljujući tim dokazima koji navode drugačije uzroke smrti u tom trenutku kako na to podseća Veće – uključujući ubistva u borbi, samoubistva, u borbenim i prirodnim okolnostima – ja ne mogu zaključiti van razumne sumnje da su oni bili žrtve ubistava koje su izvršile snage bosanskih Srba, i zato ja izražavam supotno mišljenje od zaključka Većine da su ti uzroci smrti “ u priličnoj manjini”.

Treba, takođe, istaći i važnu činjenicu da je u vreme ekshumacije leševa identifikovan mali broj otkopanih tela.

Po lokacijama: Cerska - 9 od 150, Branjevo - 13 od 132, Orahovac - 21 od 373, itd.

Ni 5 odsto od ukupnog broja ekshumiranih.



KREATIVNI HAŠKI PATOLOZI


Posebnu pažnju, takođe, izazivaju i pojedini, najblaže rečeno apsurdni zaključci haških patologa (koji su selektovani većinom iz SAD, zapadnih zemalja i Turske) izvedeni iz analize navedenih posmrtnih ostataka, na osnovu kojih su Srbi proglašavani krivima za smrt tih osoba iako za to nije bilo nikakvih dokaza niti logičnih objašnjenja.
U jednom takvom izveštaju forenzičari Tribunala su maramicu pronađenu u džepu mrtvog muškarca proglasili kao ligaturu kojom su žrtvi bile vezane ruke pre nego što su ga Srbi streljali.
Po toj logici srpski vojnici su ovom muslimanskom vojniku prvo vezali ruke maramicom, zatim ga streljali, a potom mu skinuli maramicu sa ruku i vratili je u džep.

U drugom izveštaju za uzrok smrti je proglašena povreda kolena jer kako su haški patolozi utvrdili, takve povrede ukoliko se medicinski ne zbrinu, neizostavno dovode do gubitka krvi i smrti.

Možda je najapsurdniji slučaj skeletizovanih ostataka noge na kojima nije pronađena nijedna povreda ali pošto je u blizini pronađen metak, haški patolozi su zaključili da je taj metak oštetio meka tkiva noge a da ona nisu sačuvana jer su se raspala usled proteka vremena.

Podaci navedeni u autopsijskim izveštajima često su bili u potpunoj suprotnosti sa ustanovljenim navodnim činjenicama od strane haškog tribunala u vezi sa pronađenim telima i posmrtnim ostacima. Tako se uvidom u autopsijski izveštaj sa lokaliteta masovne grobnice Glogova 1 može konstatovati da su u džepovima tela sa ove lokacije bili pronađeni satovi, lična dokumenta, novčanici, pa čak i noževi što je u potpunoj suprotnosti za zaključkom pretresnog veća haškog tribunala u predmetu Krstić u kojem piše: “Isprave i lični predmeti bili su oduzeti kako muškarcima bosanskim muslimanima u Potočarima, tako i muškarcima iz kolone koji su bili zarobljeni; njihova dokumenta i ostale prinadležnosti bili su stavljeni na lomaču i spaljeni.“




GROBNICE


Međutim, čak ni za sve mrtve, koje su ekshumirali timovi haškog tužilaštva, ne može se tvrditi da su bili bosanski muslimani. Niti da su to bili svi čija su tela pronađena sa vezanim rukama. Zašto?
Pa zato što su u grobnicama u kojima su nađeni ostaci bosanskih muslimana za koje se tvrdi da su žrtve „srebreničkog genocida“, pronađeni i posmrtni ostaci Srba.
U primarnoj masovnoj grobnici Orahovac: Gojko Todorović, Biljana Matić i Vojislav Milošević, a u sekundarnoj masovnoj grobnici Čančarski put 3 (veza-primarna grobnica Kozluk): Stanko Danilović.
I dalje je nepoznato gde je oko sto srpskih zarobljenika koji su prethodno zarobljeni u Srebrenici. Sigurno je da ni njih vojnici Armije BiH nisu sprovodili odvezanih ruku.

Isto tako, u primarnim grobnicama koje je haško tužilaštvo istraživalo od početka na osnovu saznanja da su tu zakopane žrtve streljanja, pronađeni su leševi koji su se tu očigledno nalazili ne samo pre jula 1995. godine, već i pre rata.
Tokom Karadžićevog unakrsnog ispitivanja, uvidom u forenzički materijal stručnjaka haškog tribunala iz 1996.-97. godine, utvrđeno je da je na vojnom poljoprivrednom dobru „Branjevo“ pronađen veliki broj potpuno raspadnutih leševa. A pošto proces raspadanja tela traje od 4-5 godina, nemoguće je da su ti ljudi bili ubijeni samo godinu dana ranije, dakle 1995. godine.

Hag ih je, međutim, sve označio kao žrtve streljanja od strane VRS.


Postoji, takođe, logično objašnjenje za to što su tela vojnika 28. divizije Armije BiH poginulih u borbi pronađena na lokacijama za koje je haško tužilaštvo tvrdilo da su se na njima dogodila streljanja zarobljenika, jer su se istovremeno na širokom frontu između Srebreniice i Tuzle odvijale žestoke borbe između VRS i pripadnika kolone 28. divizije koja se pod borbom probijala kroz srpski obruč.
A pojedina mesta ovih sukoba nalazila su se vrlo blizu lokacija primarnih grobnica. Konkretno, blizu Kravice u kojoj su pripadnici VRS ispred hangara Zemljoradničke zadruge ubili nepoznat broj zarobljenih pripadnika 28. divizije da bi zaustavili njihovu pobunu u kojoj su oni ubili jednog srpskog čuvara (Krstu Dragičevića), a drugog ranili (Radeta Čuturića).

Prema izjavama najmanje šest preživelih učesnika kolone 28. divizije Armije BiH (Ademović Ševala, Husić Ramiza, Kadrić Midhata, Memišević Nurifa, Mustafić Husejna i Orić Fadila), koje su nakon proboja dali muslimanskim vlastima u Tuzli, borbena dejstva između VRS i njihove kolone su se prostorno dogodila vrlo blizu lokacije Zemljoradničke zadruge u Kravici, ali i vremenski, kao i da su imali puno mrtvih u tom sukobu.
Ademović: „mnogo mrtvih i ranjenih,“ Kadrić: „mnogo poginulih,“ Memišević: „mnogo ubijenih i ranjenih u artiljerijskom napadu koji je izvela VRS”, i Orić: „nekoliko stotina poginulih”

Sve ove izjave korišćene su u postupcima pred haškim tribunalom i nalaze se u spisima predmeta haške arhive.

Haški tribunal je utvrdilo da su Srbi u Kravici streljali preko 1.000 zarobljenika što je prihvatila i srpska ispostava ovog suda u Beogradu dok se sud BiH ograničio na oko 800.
Ali u dve primarne grobnice, u susednom selu Glogova, pronađeno je ukupno 330 tela.

S obzirom na borbena dejstva između VRS i pripadnika kolone 28. divizije Armije BiH koja su se odvijala u neposrednoj blizini Kravice, čak ni za svih 330 bosanskih muslimana se ne može tvrditi da su žrtve streljanja.

I u slučajevima drugih grobnica, broj pronađenih tela u njima nije odgovarao broju ubijenih na tim mestima koje je “utvrdio” ili na osnovu iskaza svedoka prihvatio haški tribunal.
Za Branjevo farmu navedeno je oko 1200 tela, ali su u primarnoj grobnici i četiri sekundarne grobnice koje su za nju vezane, pronađeni posmrtni ostaci za 147 lica.
Tužilaštvo je probalo da ovo zataška objašnjenjem da su neka tela odatle preneta u grobnicu Čančarska cesta 12, ali je tu nađeno samo 90 tela.

Za Orahovac tužilaštvo se opredelilo za 1.000 streljanih, a u primarnoj grobnici otkopano je samo 373 tela.

Za lokaciju Brana kod Petkovaca tužilaštvo je ustanovilo 1.000, a otkopana su 234 tela.

Za masovne grobnice Hodžići cesta navedeno je 219 tela, ali je pronađeno 156 tela.

Za masovne grobnice Glogova 1 i Glogova 2 je navedeno 317 tela ali je pronađeno 275 tela itd.

Dosad je Haški tribunal identifikovao samo 2.032 tela od 5.000 koja su iskopana.



MEĐUNARODNA KOMISIJA ZA NESTALA LICA i INSTITUT ZA NESTALE OSOBE BiH

 

S obzirom na to da su sa oko 2.000 ekshumiranih tela bili daleko od projektovane cifre od 8.000 streljanih bosanskih muslimana iz Srebrenice, nakon isražitelja i forenzičkih stručnjaka haškog tribunala, 2002. godine, potragu za preostalim “žrtvama genocida”, ekshumaciju i forenzičku obradu posmrtnih ostataka preuzima „Međunarodna komisija za nestala lica“(ICMP) čijeg direktora imenuje Stejt departman Sjedinjenih Američkih Država, osnovana 1996. godine na inicijativu Bila Klintona, kao i Institut za nestale osobe BiH, koju je osnovala vlada u Sarajevu 2005. godine.

ICMP se finansira (sa oko 10 miliona dolara godišnje) od strane SAD, Velike Britanije, Holandije, Nemačke, Velike Britanije, Holandije, Nemačke, Kanade i Turske.

93 odsto osoblja sastoji se od bosanskih muslimana.

Oni ne samo da su proširili svoju potragu izvan Srebrenice i Zvornika i to na lokacije udaljene više od 80 km, i to baš na one na kojima se kolona 28. divizije probijala kroz obruč srpske vojske, nego su i promenili način obrade ekshumiranih posmrtnih ostataka, odnosno otpočeli su sa DNK uparivanjem do tada još neobrađenih posmrtnih ostaka sa uzorcima koje su donirali srodnici prijavljenih nestalih lica iz Srebrenice. Isti metod primenjivan je i za identifikaciju novoekshumiranih posmrtnih ostataka iz sekundarnih grobnica.

DNK tehnologija, međutim, može da utvrdi jedino biološku vezu između uparenih posmrtnih ostataka i bliskih srodnika i da omogući reasocijaciju, odnosno ponovno povezivanje delova istog tela, ali ne može da utvrdi ni način, ni vreme smrti. Ovo je morao da prizna na unakrsnom ispitivanju na glavnom pretresu haškog suđenja Radovanu Karadžiću 22. marta 2012. i direktor forenzičnih studija u ICMP-u Tomas Parsons.

Tomas Parsons morao je da prizna i da je ICMP tek u oktobru 2007. godine od „Gednapa“, međunarodnog tela koje DNK laboratorijama odobrava rad, dobio neophodnu akreditaciju (koja se izdaje samo posle inspekcije prostorija laboratorije koja je zahteva), što znači da je ICMP najmanje pet godina pre toga radio bez akreditacije za to ovlašćenog međunarodnog tela i za to vreme izvršio nekoliko hiljada „divljih“ uparivanja DNK uzoraka.

Međutim, akreditovani su samo manje značajni objekti ICMP-a, koji se nalaze u Sarajevu i Banjaluci, ali glavna laboratorija u Tuzli, nije jer u nju inspekcija „Gednapa“ nije ušla. Ni dan-danas nije akreditovana da se bavi DNK poslovima

Nije ni čudo, s obzirom na to da ICMP ne radi autopsijski izveštaj za svaki telesni ostatak, iako je to obaveza.

O načinu rada ICPM pisao je bivši novinar BBC Džonatan Ruper:
“Konvencionalni forenzički rad Međunarodne komisije za nestala lica smatra se nisko kvalitetnim. Mesta za koja se sumnjalo da sadrže masovne grobnice nisu obezbeđena, iskopavanja su vršena od strane ljudi bez odgovarajuće obuke, koji su koristili neodgovarajuće alate i metode; prevoz i skladištenje delova tela nije urađeno po profesionalnim forenzičkim standardima, a tokom celog procesa nije vođena potpuna i detaljna dokumentacija. Kao rezultat toga, ne postoje povezani podaci o tako vitalnim pitanjima kao što su vreme, uzrok i okolnosti smrti. I mora se još jednom primetiti da su identifikacije na osnovu DNK poslužile samo radi povezivanja delova tela sa osobama na spisku nestalih Međunarodnog crvenog krsta. One ne pružaju dokaze da su lica u pitanju pala kao žrtve nakon pada Srebrenice.“


A profesor meritus Univerziteta Pensilvanija Edvard Herman, autor studije The Politics of the Srebrenica Massacre:
“Veliki broj tela se drži u Tuzli, nekih 7.500 ili više, od kojih su mnoga u lošem stanju ili u delovima. Načini njihovog prikupljanja i rukovanja njima nisu u skladu s profesionalnim forenzičkim standardima, dok je njihovo poreklo neutvrđeno, veza s događajima iz jula 1995. nedokazana i često malo verovatna, a način smrti uglavnom nejasan. Zanimljivo je da, iako su Srbi redovno bivali optuženi za pokušaje skrivanja tela, nikad nije bilo sugestija da bi bosanski muslimani, koji već dugo vremena upravljaju potragom za telima, mogli da pomeraju tela s jednog mesta na drugo i da na druge načine manipulišu s dokazima, uprkos njihovom obimnom istorijatu iznošenja neistina.“




STRELJANI CIVILI = ŠEHIDI


Većina navodnih sekundarnih grobnica “sa telima streljanih” na kojima su timovi ICMP-a započeli potragu za preostalih 6000 žrtava genocida, nalazi se na samo kilometar ili dva od linije proboja 28 divizije. A najveći broj posmrtnih ostataka pronađen je upravo na mestima na kojima je VRS postavila zasede muslimanskoj koloni u proboju. (Kamenica Pobuđska, Udrč, Kozluk i Buljim).
Najlogičnije objašnjenje za te grobnice je to da su nastale kao posledica asanacije terena od strane VRS posle oružanog sukoba sa 28. divizijom Armije BiH u proboju, i da se u njima nalaze posmrtni ostaci vojnika ubijenih u borbi.
Po standardnoj proceduri, naročito imajući u vidu velike letnje vrućine, kada se tela brzo raspadaju, VRS je nakon okončanih julskih borbi na tom prostoru, sakupljala leševe koji su se nalazili u poluprečniku od po nekoliko kilometara i zakopavala ih u standardne vojničke, masovne grobnice.
Potvrda za ovo su i naređenja VRS za asanaciju terena izdata u drugoj polovini jula 1995. godine.
Glavni štab VRS je kroz naređenje od 17.07.1995. godine za objedinjavanje dejstava u tački 5. naredio da komandant 1. zvorničke pešadijske brigade i ostalih brigada angažovanih na pretresu terena, obezbede preko nadležnih organa ljudstvo iz civilne zaštite za izvršenje asanacije terena koju je potrebno vršiti paralelno sa pretresom.

Komanda Drinskog korpusa je aktom broj 23-104 od 19.07.1995. godine uputila zahtev Glavnom štabu VRS za asanaciju bojišta gde zahtevaju da se preko 27. pozadinske baze odredi higijensko– epidemiološka ekipa radi stručne pomoći pri asanaciji bojišta i terena, kao i samog naseljenog mesta Srebrenica, a u cilju sprečavanja širenja zaraznih bolesti i razvijanja epidemija širih razmera.

Te grobnice sa telima muslimanskih vojnika poginulih u borbama lažno su predstavljene kao sekundarne grobnice da bi se posmrtni ostaci koji se u njima nalaze mogli proglasiti kao ostaci žrtava streljanja.
Broj navodnih masovnih grobnica „žrtava genocida u Srebrenici“ tako je prešao brojku 90.

Kao što ni ICMT niti Komisija za nestala lica, nisu uzimali u obzir da su tela ili posmrtni ostaci pronađeni na svim ovim lokacijama mogli biti ostaci pripadnika 28. divizije, koji su poginuli u borbi sa VRS tokom proboja, tako se iz broja pronađenih “žrtava genocida” nisu isključivali ni posmrtni ostaci muslimanskih vojnika poginulih na ovom prostoru tokom celog rata, niti civila koji su u ratnom, ali i predratnom periodu, umrli prirodnom smrću ili od bolesti.


U februaru 2020. godine, Ministarstvo za pitanja boraca i invalida odbrambeno-oslobodilačkog rata Federacije Bosne i Hercegovine, objavilo je Jedinstveni registar branilaca koji su se tokom rata u Bosni i Hercegovini od 1992. do 1995. godine, borili u Armiji BiH, a koji je otkrio da je među sahranjenima na mezarju Memorijalnog centra Srebrenica — Potočari, veliki broj pripadnika Armije BiH, koji nisu bili streljani već su poginuli u borbama na tom prostoru, i to ne samo u julu 1995. godine, već tokom celog rata.


Naser Orić je u svojoj knjizi Srebrenica svedoči i optužuje, objavljenoj 1994. godine, napisao da je do tada u Srebrenici poginulo 1.333 ljudi. Na stranama 211 – 244 Orićeve knjige nalazi se spisak „poginulih građana u toku rata prema evidenciji komisije za praćenje ratnih stradanja.“, sa datumom i mestom rođenja i datumom i mestom pogibije.

U knjizi „Naser, od Gazimestana do Haga i nazad“ objavljenoj 2013.), Avdo Huseinović o ljudskim gubicima u enklavi između maja 1992. i jula 1995, dakle pre zvanično proglašenog „genocida.“, navodi: „ između 1992. i 1993. godine poginulo je više od 2,000 ljudi, najvećim dijelom vojnika“.

U dokumentu Komande 8. Operativne grupe Armije BiH (prvobitni naziv 28. divizije) od 23. 08. 1993. godine, upućenom pod oznakom „strogo povjerljivo“ Aliji Izetbegoviću, u vezi sa gubicima stoji:

“U bespoštednom jednogodišnjem ratu, pod komandom Nasera Orića, naše snage su uspjele pobiti 2,500 četnika i toliko ih izbaciti iz stroja, međutim, u toku rata imamo na Srebreničkoj, Bratunačkoj, Zvorničkoj i Vlaseničkoj opštini 1,405 poginulih boraca. Na ovoj teritoriji imamo poginulih 632 civila.”


U obraćanju Izvršnog odbora SDA za Bratunac predsedniku Aliji Izetbegoviću 09.06.94. godine stoji:
“Trenutno na ovoj slobodnoj teritoriji živi oko 12,500 stanovnika sa naše opstine,a ostalo je oko 2000 ubijenih i poginulih.”

Nesib Burić, nekadašnji član bataljona Armije BiH stacioniranog u Srebrenici, a potom pomoćnik načelnika za vojno-invalidsku zaštitu u Srebrenici, u intervjuu za magazin Dani 18. januara 1999. godine:
„Znam da sada pokušavaju da ponize narod Srebrenice i prošire glasine da se navodno nismo borili i da smo pobijeni dok smo bežali iz Srebrenice. Niko ne može da ospori da u srebreničkoj opštini ima 2.000 sahranjenih boraca.

Približnu cifru podržava i istraživanje sarajevskog Istraživačko-dokumentacionog centra Mirsada Tokače, koji je, za godine 1992, 1993. i 1994, za srebreničku enklavu utvrdio ukupnu smrtnost u iznosu od 1,883 osobe.


Dakle, sami muslimani su priznali da su u Srebrenici pre tzv genocida imali oko 2.000 poginulih ljudi.

I pored toga, sva ekshumirana tela i posmrtni ostaci pronađeni u svim ovim grobnicama proglašeni su posmrtnim ostacima streljanih muslimana iz Srebrenice.

“Stručnjaci” ICMP pokazali su veliku kreativnost u identifikaciji posmrtnih ostataka “žrtava genocida u Srebrenici”. Ako se poklapanjem DNK za jedno telo u sekundarnoj grobnici utvrdi da se njegovi delovi nalaze i u primarnoj grobnici, onda se celokupan sadržaj sekundarne masovne grobnice pripisuje primarnoj grobnici bez obzira na to što ni za jedno drugo telo u sekundarnoj masovnoj grobnici nije utvrđeno DNK poklapanje.

Na ovaj način je Međunarodna komisija za nestala lica došla do broja od 6.671 koju haški tribunal, a naravno i tzv. sud BiH prihvata kao do sada pronađeni broj tela nestalih, odnosno streljanih i identifikovanih muslimanskih zarobljenika iz Srebrenice.

ICMP je 1998. godine sa vladama Bosne i Hercegovine i Hrvatske potpisala sporazume kojima joj se dodeljuje poseban, eksteritorijalan pravni status., odnosno “puni imunitet od svakog oblika pravnog ili upravnog postupka”.
U glavnu laboratoriju u Tuzli, nije ušao ni jedan međunarodni inspektor, niti pripadnik nezavisne međunarodne organizacije niti novinar.

Od početka iskopavanja posmrtnih ostataka do danas, ni srpski, niti nezavisni međunarodni forenzički stručnjaci nisu imali pristup ekshumiranim posmrtnimm ostacima niti forenzičkom postupku koji je vršio ICMP, što znači da je svaka mogućnost nezavisne provere njihovih rezultata i nalaza nemoguća.

Spisak imena navodno identifikovanih lica putem DNK analize nikad nije objavljen.
Po ovom sistemu se grobnice sa posmrtim ostacima којi nemaju nikakve veze sa lokacijama na kojima su se desila streljanja, mogu koristiti kao nepresušan izvor “žrtava genocida” za dostizanje projektovanog broja od 8.372.

I upravo zato je moguće da se u mezarju Memorijalnog centra u Potočarima (osnovanog iz političkih razloga baš tamo 2000. godine odlukom visokog predstavnika za BiH Volfanga Petriča iako su porodice želele da njihovi mrtvi budu pokopani u Tuzli, a otvorio ga je lično Bil Klinton), svake godine sahranjuju navodno novootkriveni i identifikovani posmrtni ostaci “streljanih muslimana iz Srebrenice”.

Objašnjenje za to što se poslednjih godina broj julskih ukopa u Potočarima značajno smanjio (sa nekoliko stotina, kolko ih je u proseku bilo ranije, na nekoliko desetina), nije u tome što je ponestalo grobnica sa navodnim žrtvama srpskog genocida u Srebrenici ili što se način identifikacije posmrtnih ostataka promenio, već u nečemu drugom, što je objasnio profesor Stefan Karganović:
“Politički imperativ je da se spektakl u Potočarima održava svake godine, i da to traje što duže. Međutim, cifra od oko 6,500 do sada ukopanih opasno se približava osveštanom broju od oko 8,000 žrtava, bez obzira na tri tačke na Zidu sećanja koje sugerišu da bi se količina žrtava teoretski mogla uvećavati u nedogled. Zato je prihvaćeno solomonsko rešenje, da se od sada godišnji bilans ukopavanih žrtava svede na minimum kako bi se godišnje ceremonije sa političkim efektima koji se iz toga crpu, mogle odvijati, makar i u skromnijem količinskom obimu, što duže.”

Međutim, od samog početka ukopa na Mezarju, a naročito tokom narednih godina, počele su da se razotkrivaju manipulacije koje su vršene sa identifikacijama i ukopima posmrtnih ostataka.



ŽIVI MRTVACI i STRELJANI MRTVACI


Na biračkim spiskovima za izbore u Srebrenici 1996. godine u organizaciji OEBS-a, pojavilo se oko 3.000 imena sa spiska “srebreničkih žrtava” prijavljenih Crvenom Krstu. Kada je novinar Džonatan Ruper ukazao OEBS-u da se ili desila masovna izborna prevara ili da je skoro polovina ljudi na spisku nestalih Međunarodnog crvenog krsta još uvek živa, oni su mu odgovorilii da su birački spiskovi zaključani u magacinima i da nisu u mogućnosti da stvar istraže”.
Još veće iznenađenje je bilo kada se ispostavilo da se veliki broj tih imena, čak 914, pojavio na spisku sahranjenih u Potočarima.
Od imena navedenih u prvom ukopu navodnih žrtava, njih 271 bilo je u biračkom spisku za 1996. godinu, u drugom ukopu 85, trećem 31, četvrtom 140, petom 252 i šestom ukopu 135.

A da je Mezarje u stvari vojničko a ne civilno muslimansko groblje otkrile su posredno same institucije BiH.
Naime, u februaru 2020. godine, Ministarstvo za pitanja boraca i invalida odbrambeno-oslobodilačkog rata Federacije Bosne i Hercegovine, na osnovu Zakona o pravima branitelja i članova njihovih obitelji i Zakona o pravima razvojačenih (demobilisanih) branitelja i članova njihovih obitelji, objavilo je Jedinstveni registar branitelja koji su se tokom rata u Bosni i Hercegovini od 1992. do 1995. godine, borili u redovima Armije Republike Bosne i Hercegovine i Hrvatskog vijeća obrane.
Taj registar je otkrio da veliki broj sahranjenih na mezarju Memorijalnog centra Srebrenica — Potočari, zapravo jesu bili borci Armije Republike Bosne i Hercegovine, od kojih mnogi ne samo da nisu streljani već su poginuli u borbama na tim prostorima, i to ne samo u proboju 28. divizije kroz srpski obruč, već i od početka ratnih sukoba 1992. godine.

Ovo je potvrđeno i drugim aktima i dokumentacijom institucija BiH u kojoj su vojnici Armije BiH registrovani. Njihova imena se mogu naći i na spiskovima poginulih tokom rata, spiskovima zaslužnih boraca, među predloženima za odlikovanja, kao i u dokumentima kojima se dodeljuje socijalna pomoć njihovim porodicama.
A, naravno, mogu se naći i u krivičnim prijavama koje su u RS tokom rata protiv njih bile podnete nadležnim pravosudnim organima za počinjene zločine nad srpskim stanovništvom u Podrinju.

Analizom imena sahranjenih boraca Armije BiH u Potočarima je otkriveno da su mnogi od njih poginuli na ratištima oko Srebrenice, ali i širom Bosne i bili sahranjeni na drugim mestima, da bi zatim bili ekshumirani i ponovo sahranjeni, ali u Potočarima.
U ovu grupu spadaju na primer komandanti koji su poginuli u rejonu zvorničkog sela Baljkovica prilikom proboja srpske linije fronta, zatim preneti i sahranjeni u Federaciji BiH, da bi kasnije bili ekshumirani i ukopani u Memorijalnom centru u Potočarima. Tako je komandant srebreničkog samostalnog brdskog bataljona "Glogova" Ejub Golić, tri puta sahranjen, prvo 15. jula 1995. godine kod Baljkovice gdje je poginuo, pa u Živinicama kod Tuzle i na kraju 11. jula 2010. godine u Potočarima kao "žrtva genocida".

Za jednu grupu vojnika Armije BiH pokopanih u memorijalnom centru nije poznato gde su i kada poginuli i gde su ranije bili sahranjeni, ali je izvesno da ni to nisu žrtve "srebreničkog masakra" jula 1995, i da su živote izgubili pre 11. novembra 1993. godine, kada je napisan dokument da su njihove porodice stambeno i socijalno zbrinute.

U ranije pominjanom dokumentu u kome se traže podaci za izradu hronike Armije BiH navedena su i imena nekoliko stotina boraca koji su poginuli pre 07.03.1994. godine, dakle pre julskih događaja u Srebrenici.
Među poginulima nađen je veliki broj komandanata i vojnika koji su od strane RS bili optuženi za masakre civilnog stanovništva u Podrinju. Nema sumnje da su neki od njih i streljani, kao što nema sumnje da su bili vojnici a ne civili kao što nam se lažno predstavlja.

Uostalom, i šehidski nišani iznad grobova u Mezarju su dokaz da su pokopana lica bili borci a ne civili.

Mirsad Tokača iz Sarajevskog informativno-dokumentacionog centra je 2010. godine izjavio da je pronađeno 500 živih Srebreničana koji se vode kao nestali i 70 koji su sahranjeni u Potočarima a koji nisu stradali u Srebrenici
"Tokom našeg istraživačkog projekta ljudskih gubitaka pronašli smo oko 500 živih Srebreničana. Također imamo podatak da je nešto više od 7.000 osoba poginulo na tom prostoru, a nisu svi iz Sreberenice. Dakle, tu ima Vlaseničana, Zvorničana, Bratunčana, Višegrađana, Rogatičana, o čemu govori i podatak da smo evidentirali 70 osoba koje su sahranjene u Memorijalnom centru Potočari, a koje nisu stradale u Sreberenici" – rekao je Tokača novinarima u Banjoj Luci.

Amor Mašović, tada direktor centra za nestala lica BiH (kasnije Instituta za traženje nestalih) i Mersed Smajlović, tadašnji direktor memorijalnog centra u Potočarima, izjavili su da je u Potočarima sahranjeno oko 50 lica koji su stradali 1992. godine.

Mersed Smajlović je izjavio i da je utvrđeno da je deset lica čija su imena upisana na spomen zid, živo:
“Sa spomen-zida živo je deset osoba Nakon detaljne provjere podataka, sporna imena sa spomen-zida bit će izbrisana.”

On je objasnio je deset lica čija su imena i prezimena upisana na ploči u Memorijalnom kompleksu Potočari živo i zdravo i da se trenutno nalaze u zemljama Zapada te da će uprava Centra, nakon detaljne provere tih podataka, izbrisati njihova imena sa spomen-zida.
”Tačna je i informacija da je u Potočarima ukopano 75 žrtava iz ranijeg perioda”

Posebna priča su duplikati prijavljenih nestanaka ili proglašavanje živih lica (od strane njihove rodbine) za mrtva, odnosno ubijena u Srebrenici, kao i proglašavanje žrtvama genocida u Srebrenici onih lica za koja postoje sudska rešenja da su umrla prirodnom smrću
U svakoj od ovih kategorija radi se o nekoliko stotina lica.

Puno pažnje u regionalnim medijima izazvao je i slučaj Haše Omerović koja nije dozvolila da u Memorijalnom centru u Potočarima budu sahranjeni posmrtni ostaci njenog muža Mehe jer je on kao civil nastradao 12. jula 1995. godine prilikom pokušaja proboja iz Srebrenice prema Tuzli.
Nakon što su joj otac i brat sahranjeni u Potočarima, ona je odlučila da muža sahrani na groblju u Tuzli, jer nije bio vojnik ali joj je kako je izjavila medijima tada rečeno: -Hašo, žao mi je što ću Vam reći, ali mi moramo sačekati da Amor Mašović pošalje iz Sarajeva nekog svog ko će odobriti da Vi sahranite muža u Potočarima. Ne možete ga sahraniti u Tuzli, pošto mi imamo obrazac koji se popunjava za sahranu u Potočarima.

Haša je ispričala da joj čak nije dozvoljeno da slika kosti muža. Pošto se ipak na kraju izborila da muža sahrani u Tuzli, od institucija FBiH nije mogla da dobije novac da mu podigne spomenik. Na kraju je novac dobila od Milorada Dodika. Ona je, takođe, tražila i da sa spomenika njenom ocu i bratu u Memorijalnom centru u Potočarima bude uklonjen deo teksta u kojem se govori da su poginuli „na Alahovom putu“, što, inače, stoji zapisano na svakom nadgrobnom spomeniku u ovom centru:
„Kada su napisali na spomenicima da su izginuli na 'Alahovom putu', to znači da su oni izginuli kao neki mudžahedini, a ja se tome protivim. Moj otac nikada nije uzeo pušku, a ni moj brat. Zašto onda neko tako da piše ? Oni koji su tako odlučili, iskoristili su one neuke žene koje su napravile razna srebrenička udruženja koja zastupaju danas političare u Sarajevu, a ne porodice žrtava.”

Haša je, takođe, rekla da u Memorijalnom centru u Potočarima nisu sahranjeni samo Bošnjaci stradali u julu 1995. godine, već i mnogi drugi, ranije umrli ili poginuli u borbama ili u međusobnim okršajima:
„Ima još porodica koje javno neće da govore, a tiho su, o svom trošku, sahranile svoje najmilije na drugim mestima, van Potočara. Takođe, ima ljudi koji su sahranjeni u Potočarima, a nisu stradali 1995. godine, koji su bili neki borci i neki komandanti. Oni su, dakle, sahranjeni u Potočarima i napravljeni su im isti nišani k'o i onim ljudima koji su stradali u julu ‘95. Ima tu i stradalih u međusobnim i svakakvim drugim sukobima. Tu je bio najprljaviji rat, i taj rat su vodili mafijaši, a nisu ga normalni ljudi vodili“,Uz njih profitiraju žene koje su uzurpirale pravo da predstavljaju porodice žrtava i koje, u stvari, vode svoja privatna udruženja, kao što su Munira Subašić, Hajra Ćatić, Hatidža Mehmedović i razne boračke organizacije.”

O novcu koji se ulaže u MC i organizaciji ukopa svake godine u julu ona je rekla:
“S druge strane, jedva da imamo od čega da živimo i školujemo i zaposlimo svoju decu. Ima dece kojima su izginuli očevi 1995. godine, a koja nisu upisana u matične knjige rođenih. Ima dece koja nisu završila ni osnovnu školu, a toliki novac se slivao i dalje sliva u Memorijalni centar u Potočare. Zašto? Samo da bi se sve ono organizovalo 11. jula svake godine. Novac se daje za 'marš mira', klanjanje dženaze i tako dalje. Pa, pogledajte ironiju: kosti se nađu u okolini Srebrenice, voze se u Tuzlu, a odatle za Visoko, jer moraju da kamionima prođu kroz Sarajevo pred 11.jul da se vidi kako to navodno oni nas žale i kako tuguju za tim poginulim ljudima. To je čisti cirkus, to je ismejavanje mrtvih ljudi. Nepravda je što se tako čini. Nepravda je i prema tim ubijenim ljudima i prema nama, njihovim porodicama. Ima žena kojima su stradala deca 1995. godine ili dece kojima su očevi ubijeni , a koji nemaju nikakva primanja. I svi su od njih okrenuli glavu. A svi političari se busaju u prsa kad dođe 11. jul kako oni pomažu porodicama, kako će školovati decu, kako će pomoći majkama i sve tako.“


Još veći skandal je nastao kada je objavljivanjem Jedinstvenog registra branilaca otkriveno da je Emir Suljagić, direktor Memorijalnog centra Srebrenica — Potočari, posmrtne ostatke svog oca Sulja Suljagića 2005. godine preneo na mezarje Memorijalnog centra, iako je Suljo Suljagić poginuo 24. decembra 1992. godine u selu Voljavica (oko 20 kilometara od Srebrenice), odnosno više od dve i po godine pre srebreničkog zločina. Iz Jedinstvenog registra branilaca se vidi da je Suljo Suljagić proveo 224 dana u redovima Armije Republike Bosne i Hercegovine, što jasno ukazuje da je poginuo kao njen borac.

U Mezarju je sahranjeno i dete koje je proglašeno najmlađom žrtvom genocida, ali je kasnije otkriveno da je ono bilo mrtvorođeno 1993. godine.

O ovim morbidnim manipulacijama sa mrtvima Ibran Mustafić je svojevremeno rekao:
“Srebrenica je odavno predmet manipulacija a glavni manipulator je predsednik komisije za traženje nestalih federacije BiH Amor Mašović koji je planirao da na žrtvama Srebrenice živi narednih 500 godina. Međutim, tu su i mnogi drugi iz Izetbegovićevog okruženja koji su još od leta 1992. godine krenuli u sprovođenje projekta po kome je jedino bitno da se prikaže što više bošnjačkih žrtava.”

Kao što je forenzička obrada i identifikacija ekshumiranih posmrtnih ostataka u isključivoj nadležnosti Međunarodne komisije za nestala lica, tako je i procedura ukopa u potpunosti u nadležnosti Instituta za nestala lica BIH i muslimanskih verskih vlasti.
Kao što ovi prvi svako pronađeno telo u bilo kom delu BiH mogu da identifikuju kao streljanog bosanskog muslimana iz Srebrenice, tako i ovi drugi mogu da ga ukopaju na Mezarju u Potočarima kao još jednu od 8.372 žrtve navodnog genocida u Srebrenici.
A mi treba da im verujemo.



KRUNSKI SVEDOK HAŠKOG TRIBUNALA - DRAŽEN ERDEMOVIĆ



A šta je sa svedocima?

Presude haškog tribunala da je u Srebrenici počinjen genocid streljanjem više hiljada zarobljenih muslimanskih muškaraca po nalogu političkog i vojnog rukovodstva Republike Srpske, zasnivaju se na svedočenju Hrvata Dražena Erdemovića, čoveka koji je posle JNA bio vojnik Armije BiH, pa HVO i na kraju VRS, i koji je priznao da je kao pripadnik 10. diverzantskog odreda Vojske Republike Srpske, po naređenju Glavnog štaba, 16. jula 95. godine učestvovao u streljanju 1200 muslimanskih zarobljenika na farmi Branjevo, kraj sela Pilice.
Navodno, bilo je predviđeno da likvidiraju još 500 muslimana, ali pošto su se on i njegovi saborci umorili, streljanje je, kako je rekao, nastavila neka druga, nepoznata jedinica.
Ujedno, Erdemović je i jedini neposredni izvršilac protiv kojeg je podignuta haška optužnica, iako je on lično imenovao još nekoliko njih.
Najveći deo zvanične verzije o Srebrenici zasniva se na “kredibilitetu” Dražena Erdemovića.

Pre nego što se našao pred haškim tribunalom, Dražen je 1. marta 1996. godine razgovarao sa dvoje zapadnih novinara, iz AVS i pariskog Figaro-a. 13. marta Figaro je objavio članak o Erdemoviću u kojem on tvrdi da se dogovorio sa istražnim sudijom haškog tribunala da će u Hagu biti svedok o zločinima srpske vojske počinjene u Bosni, a ne i optuženi, i da će se posle toga preseliti sa svojom porodicom u jednu od zapadnoevropskih zemalja.
Jugoslovenska policija uhapsila ga je 2. marta 1996. godine u Novom Sadu i vlasti su 6. marta protiv njega povele sudsku istragu zbog sumnje da je počinio ratne zločine. On je priznao da su u julu 1995. godine, on i još sedam boraca iz sastava 10-og diverzantskog odreda Armije RS, streljali kod sela Pilice u BiH oko 1.200 civila muslimanske nacionalnosti. On lično je, kako je izjavio, pobio između 70 i 100 zarobljenika.

7. marta glavni tužilac tribunala Ričard Goldstoun zatražio je od jugoslovenskih vlasti da ga isporuče Tribunalu što su one i uradile pa je 30. marta Erdemović isporučen u Hag.
S obzirom na to da se Erdemović nagodio sa haškim tužilaštvom na osnovu priznanja krivice i obećanja da će svedočiti protiv vojnog i poltičkog vrha VRS, protiv njega nikada nije ni vođen postupak niti je saslušavan pred sudijama.

Iako je 27.6.1996. godine haški tribunal Erdemovića proglasio nesposobnim za saslušanje na osnovu psihijatrijskog nalaza, on se i pored toga, samo nekoliko dana kasnije pojavio kao svedok optužbe u procesima protiv Karadžića i Mladića.
Erdemović je svedočio u nizu procesa: na procesu protiv sebe (31. maja, 19. i 20. novembra 1996.), na podizanju optužnice protiv Karadžića i Mladića (5. jula 1996.), protiv generala Krstića (22. maja 2000.), protiv Slobodana Miloševića (3. maja 2003.), protiv V. Popovića i drugih oficira VRS (4.maja 2007.) i na suđenju Radovanu Karadžiću (27. i 28. februara 2012.).
Na osnovu tih svedočenja svi oni su osuđeni - ili na doživotnu robiju ili na zatvorske kazne u rasponu od 10 do 35 godina.

Već na početku procesa u kojima je Erdemović svedočio o masovnim egzekucijama muslimanskih zarobljenika od strane pripadnika 10. diverzantskog odreda, pojavile su se velike rupe i nelogičnosti.
Prva je bila razlika između broja streljanih u Pilici, koji je on iznosio na svedočenjima, a haški sud prihvatio - oko 1200, i broja pronađenih tela u grobnici na lokaciji izvršenih likvidacija -132.
Međutim, Dražen je tokom sudskih procesa promenio iskaz o broju streljanih zarobljenika-počeo je da tvrdi da nikad nije rekao da ih je toliko ubijeno i da ne zna tačan broj. Kao na primer, na suđenju Karadžiću:
“Gospodine Karadžiću, ja nisam brojao koliko ih je bilo streljano. Ja ne mogu dati odgovor na to pitanje…Ja nikada nisam rekao da je ta cifra 1.000 do 1.200 zarobljenika.”

Erdemović je u svedočenjima pred haškim tribunalom promenio i iskaz u vezi sa datumom kada se desilo streljanje u Pilici. Pred jugoslovenskim sudom je izjavio da je to bilo 20. jula da bi u Hagu izjavio da je to bilo četiri dana ranije, dakle 16. jula.

Još veću sumnju u zvaničnu verziju zasnovanu na Erdemovićevom svedočenju izazvali su iskazi koje je dao u vezi sa činovima koje su u VRS imala lica koja su komandovala i učestvovala u streljanju.
Streljanjem je po Draženovoj izjavi komandovao Brano Gojković iako je bio običan vojnik dok je Erdemović bio vodnik (na sudu je lagao da mu je bio oduzet taj čin), što znači da običan redov Gojković nikako nije mogao da izdaje komande vodniku Erdemoviću, a kamoli da naređuje celoj jedinici, i to da izvrši streljanje.
Erdemović je, takođe, izjavio da je u streljanju muslimanskih zarobljenika osim njega i šestorice vojnika učestvovao i Franc Kos. Pošto je Franc Kos tada bio poručnik i komandir 10. diverzantskog voda, nije bilo moguće da običan redov, Brano Gojković, njemu izdaje naređenja.
Erdemović je tvrdio da je streljanje 16. jula izvršeno po naredbi ratnog komandira, starijeg poručnika Milorada Pelemiša. Pelemiš je, međutim, 12. jula 95. bio teško povređen u sudaru sa oklopnim transporterom UNPROFOR-a u kojem je poginuo njegov vojnik Dragan Koljivrat i bio je prevezen u Beograd na VMA, gde je lečen do 22. jula.

Erdemović tvrdi da je njegova osmočlana grupa primila naredbu da pogubi muslimane na vojnom gazdinstvu Branjevo kod Pilice od strane jednog potpukovnika, ali taj oficir nikada nije imenovan.

U svojoj knjizi Krunski svedok, holandski novinar bugarskog porekla, dugogodišnji izveštač Deutsche Wellea Žerminal Čivikov, koji je pomno preatio haške procese u kojima je Erdemović svedočio, potpuno je opovrgao njegovo svedočenje da je sa sedam drugih pripadnika svoje jedinice za manje od pet sati mogao da strelja između 1.000 i 1.200 osoba.

Imajući u vidu da su, po Erdemoviću, zarobljenici bili vezani i da su autobusi kojima su dovoženi bili udaljeni od mesta pogubljenja između 100 i 200 metara i da su zarobljenici bili streljani u grupama od po 10, Čivikov je dokazao da bi takvim tempom, svaka grupa morala da bude streljana za dva i po minuta. Ако se ima u vidu da su se prema Erdemovićevom svedočenju tokom tih pet sati ubice odmarale, pušile, pile, svađale maltretirale zarobljenike - tukli ih i ponižavali, terali ih da isprazne džepove i odlože lične stvari, pretresle svakog od njih, pa ih tek onda odvodile na mesto streljanja koje je udaljeno 200 metara od autobusa, streljali ih, a zatim proveravali da li je svako od njih mrtav, pa dotukli one koji su davali znake života, a potom odlazili do autobusa po sledeću grupu, jasno je da je bilo nemoguće da svaka grupa zarobljenika bude streljana za dva i po minuta.
I sa punih 10 minuta bi bilo potrebno 20 sati da se pobije toliko ljudi.

Ova nelogičnost u Erdemovićevom svedočenju je još očiglednija kada se njegov iskaz uporedi sa sadržinom prvostepene presude u predmetu Blagojević i Jokić o streljanju 1000 zarobljenika u školi u Grbavci, kod Orahovca (dakle manje od 1.200, za koje Erdemović tvrdi da su streljani u Pilici što je Tribunal prihvatio kao činjenicu).

U ovoj presudi stoji da je streljanje počelo 14. jula posle podne i trajalo do 05 ujutru sledećeg dana, 15. jula.
Kako je u Pilici moglo da se strelja 1.200 ljudi za samo pet sati, dok je na drugom mestu trebalo tri puta više vremena za streljanje 1.000 ljudi?

U novembru 1996. godine, haški tribunal je osudio Erdemovića na 10 godina zatvora za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti.

1998. godine, drugo sudsko veće smanjilo mu je kaznu na 5 godina.

2000. godine Erdemović je izašao na slobodu.

Za učešće u ubistvu 1.200 ljudi, on je u zatvoru odležao tri i po godine.

Na osnovu programa Haškog tribunala za zaštićene svedoke, Erdemović sa novim identitetom sada živi negde u Severnoj Evropi.

Čivikov je to opisao na sledeći način:
“Ovaj masovni ubica bi mogao biti i u vašem komšiluku.”

Erdemović se povremeno pojavljivao u Hagu kao zaštićeni svedok u svim procesima koji se odnose na takozvani genocid nad bosanskim muslimanima kad god je to tužilaštvu bilo potrebno.


Nikom u haškom tužilaštvu niti u sudskom veću nije bilo čudno da je Glavni štab Vojske Republike Srpske tako ozbiljnu i veliku operaciju, kao što je tajna likvidacija više hiljada zarobljenih neprijateljskih vojnika, poverio jednom Hrvatu, koji se prethodno borio u Armiji BiH i u HVO, i koji ima psihičke probleme.
I zašto bi ga Beograd isporučio Hagu ako je Erdemović zaista izvršio zločin po nalogu Vrhovnog štaba VRS sa kojim je zato morao da bude upoznat i zvanični Beograd? Da je srpski državni vrh bio umešan u organizaciju zločina u Srebrenici, sigurno ne bi 96. javno pokretao sudski postupak protiv Erdemovića koji je to mogao da razotkrije. Da je zaista bilo tako, Erdemovića bi “progutao mrak” pre nego što bi stigao do Haga.

Čivikov je u svojoj knjizi ukazao na još jedan važan detalj iz Erdemovićevog svedočenja koji ukazuje da streljanje zarobljenika u Pilici nije izvršeno na osnovu naređenja Glavnog štaba VRS. Naime, Erdemović je izjavio da su vozači autobusa, u kojima su dovezeni kasnije streljani muslimani, bili užasnuti time što su oni izvedeni iz vozila i streljani. Šoferima je, od strane nadležnih organa Republike Srpske, prethodno rečeno da zarobljenike voze na razmenu. Zato Čivikov postavlja pitanje:
“Nije li naredba vojnog vrha VRS bila da se zarobljenici prebace do mesta gde bi bili razmenjeni, a da su, suprotno ovom naređenju, usput do granice ovi autobusi zaustavljeni i preusmereni na farmu da bi zarobljenici bili streljani? I, da su upravo zbog toga vozači autobusa bili užasnuti?”


Na suđenju Slobodanu Miloševiću Erdemović je izjavio da su pripadnici 10. diverzantskog odreda za počinjeni zločin (koji su, što je isto tako indikativno, izvršili dok su bili na dopustu) dobili 12 kg zlata, ali nije mogao da se seti od koga. Nekoliko dana posle zločina, kako je ispričao, između njih je u jednoj kafani došlo do tuče zbog podele novca i oni su počeli da pucaju jedni na druge pa je on pogođen u stomak (na sudu je pokazao ožiljak). Svi pokušaji Slobodana Miloševića da u unakrsnom ispitivanju dođe do odgovora u vezi sa finansijerima, odnosno naručiocima ubistva koje su počinili pripadnici 10. diverzantskog odreda, bili su sprečeni prekidanjem od strane sudije Ričarda Meja.

Nisu dozvoljena ni druga pitanja u vezi sa ovom misterioznom jedinicom za specijalne operacije čiji nastanak, položaj i odgovornost unutar komandne i organizacione strukture VRS nije razjašnjen, jedinicom koja je usred krvavog etničkog i verskog rata imala začuđjuće mešovit nacionalni sastav (osim Srba činili su je i Hrvati, bosanski muslimani i Slovenci), i čiji su pojedini članovi, po priznanju samog Erdemovića, nakon rata angažovani od strane francuske obaveštajne službe za obavljanje nekih specijalnih zadataka u Africi.

Takođe je indikativno da haški sud nije sudio nijednom od pripadnika ove jedinice, koje je Erdemović u svom svedočenju imenovao kao saizvršioce zločina streljanja muslimanskih zarobljenika.
Kada je jedan od njih, Hrvat Marko Boškić, 2004. godine uhapšen u SAD jer je u Bostonu pregazio čoveka i pobegao sa lica mesta, jedan bosanski musliman ga je prepoznao kao ubicu iz Pilice. Kada su američki novinari pitali predstavnike haškog tribunala da li će tražiti njegovo izručenje u Hag, savetnik Karle del Ponte, Anton Nikiforov, odgovorio je da su Tribunalu ograničene mogućnosti i da se on ne može baviti sitnom ribom.

Za Hag je učesnik u ubistvu 1.200 ljudi sitna riba. I to u streljanju zarobljenika iz Srebrenice.

Neobjašnjivu nezainteresovanost haškog tribunala za počinioce ubistva koje je sam sud kvalifikovao kao zločin genocida, Žerminal Čivikov komentariše na sledeći način:
“To je pravi skandal, dame i gospodo. Zamislite da osam huligana u Amsterdanu pretuku na smrt nekog čoveka i bace ga u kanal. Posle godinu dana, jedan od ubica se pokaje, preda se policiji, iznese sve dokaze, prizna sve i navede imena ostalih učesnika ubistva. Sudija dirnut njegovim kajanjem osudi ga na dve-tri godine zatvora, ali se uopšte ne zainteresuje za druge učesnike zločina. Zamislite kakvo negodovanje bi taj sud izazvao protiv sebe u medijima i u društvu. A u pomenutom slučaju reč je o 1.200 života.”




SRBI HAŠKOG TUŽILAŠTVA


Pored Erdemovića, ostali svedoci-saradnici haškog tribunala iz Vojske Republike Srpske koji su na suđenjima dali lažne iskaze koji su zbog nedostatka materijalnih dokaza, odnosno debelog manjka pronađenih tela, bili neophodni haškom tribunalu za procese protiv Karadžića i Mladića i potvrdu zvanične verzije o tzv genocidu u Srebrenici, a zauzvrat dobili blaže zatvorske kazne, bili su oficiri Momir Nikolić, Miroslav Deronjić i Dragan Obrenović. Njihove iskaze je, naravno, oblikovalo haško tužilaštvo.

Momir Nikolić, zamenik komandanta za bezbednost i obaveštajne poslove VRS i oficir za bezbednost Bratunačke brigade je izmislio priču o „prekopavanjima“ i „sekundarnim grobnicama“ da bi tužilaštvu Haškog tribunala obezbedio pokriće za višestruko niži broj pronađenih tela streljanih zarobljenika od projektovanih 7 hiljada:
"Zar vi stvarno mislite da u jednoj operaciji, gdje je izdvojeno, zarobljeno i ubijeno 7.000 ljudi, da se neko pridržavao Ženevske konvencije? Zar stvarno mislite, da se neko pridržavao zakona i propisa i pravila u operaciji, u kojoj je ubijeno, prvo zarobljeno, ubijeno, sahranjeno, ponovo ekshumirano, ponovo sahranjeno..?"

Da bi dobio blažu kaznu, Nikolić je izmislio i sebi pripisao čak i dva ubistva da bi kasnije pod unakrsnim ispitivanjem advokata odbrane ipak priznao da ih nije počinio.
Isto tako je morao da prizna da ne samo da nije izdao naređenje za streljanje zarobljenika u Kravici kao što je prvobitno izjavio, već da tu nije bio ni prisutan.

Branilac Majkl Karnavas:
-Hteli ste da ograničite svoju zatvorsku kaznu na 20 godina, to je bio deo aranžmana, zar ne? Usluga za uslugu?

-Nisam govorio istinu kada sam to rekao - priznao je Nikolić. 'Lagao sam.


To mu nije mnogo pomoglo, jer je osuđen na 27 godina zatvora, koje su mu u žalbenom postupku smanjene na 20 godina.


Dragan Obrenović, načelnik štaba Zvorničke brigade Drinskog korpusa je prošao mnogo bolje-on je za svoje lažno svedočenje dobio 17 godina ali je „zbog izuzetne saradnje sa haškim tužilaštvom“ bio oslobođen nakon izdržanih 9 godina zatvora.

Nije ni čudo. Od njega smo u Hagu mogli da čujemo da je, iako od svog pretpostavljenog Vinka Pandurevića nije dobio naređenje da se streljaju zarobljenici već za takav plan čuo od jednog drugog oficira VRS, preuzeo na sebe da to sprovede, kao da se radi o raspodeli sledovanja i opreme svojim vojnicima, a ne o masovnoj egzekuciji hiljada ljudi:
“Potvrđujem da sam ja komandovao Zvorničkom brigadom u odsustvu mog komandanta Vinka Pandurevića, do njegovog povratka, oko podneva 15. jula. Saznavši za plan da se pobiju zarobljenici, ja, kao vršilac dužnosti komandanta, preuzeo sam odgovornost za taj plan i podržao izvršenje tog plana. Drago Nikolić mi je rekao da je komanda već upoznata sa tim, da je naredba došla od Mladića i da svi, uključujući Pandurevića, znaju za tu naredbu. Zbog toga nisam ništa preduzeo da obavijestim svog komandanta Pandurevića o tome šta se dešava, jer sam vjerovao riječima Drage Nikolića da Pandurević već zna za to.”


Miroslav Deronjić, predsednik SDS-a i kriznog štaba u Bratuncu i poverenik RS za civilna pitanja za opštinu Srebrenica, je za svoju saradnju sa haškim tužilaštvom nagrađen sa samo 10 godina zatvora. On je svoj iskaz menjao čak osam puta u predmetima u kojima je svedočio i to uvek onako kako je odgovaralo haškom tužilaštvu.





KOOPERATIVNI UNPROFORCI


A šta je sa pripadnicima holandskog bataljona UNPROFOR-a iz Srebrenice? Očekivali biste da oni, a pogotovu njihov komandant, pukovnik Karemans, pred haškim tribunalom budu među ključnim svedocima koji će, kao pripadnici trupa međunarodne zajednice koji su bili na licu mesta, najverodostojnije posvedočiti šta se tih julskih dana dogodilo u Srebrenici.
Međutim, nije bilo tako. Karemans je samo dao izjavu na ročištu u vezi sa podizanjem optužnice protiv Karadžića i Mladića i svedočio na suđenju Blagojeviću i Jokiću i to su bila sva njegova pojavljivanja u Hagu u vezi sa Srebrenicom. Zahtev Karadžićeve odbrane da se Karemansu naloži da svedoči u tom procesu, sudsko veće haškog tribunala je odbilo.

Nakom povratka holandskog bataljona iz Srebrenice, holandska vlada je svim oficirima i vojnicima zabranila da daju izjave u vezi sa Srebrenicom. Na zahtev haškog tribunala, ovo naređenje je suspendovano, ali samo za petoricu od 300 vojnika, a ta petorica su se pojavljivala u svim haškim procesima protiv Srba kao svedoci optužbe i gle čuda, unisono podržavali zvanični narativ Srebrenice.




SURVIVOR - SREBRENICA


Hagu ipak nisu bili dovoljni svedoci-saradnici iz VRS i kooperativni Unproforci. Za pojačavanje uverljivosti zvaničnog narativa o Srebrenici, odnosno presuda donetih protiv bosanskih Srba, bili su potrebni i muslimanski svedoci koji su videli zločine, odnosno koji su ih pukom srećom preživeli.

2005. godine, deset godina nakon događaja u Srebrenici, dr Dik Shunrud iz holandskog Instituta za ratnu dokumentaciju je izjavio: “Bilo je nemoguće tokom naših istraživanja u Bosni da nađemo bilo koga ko je bio svedok masovnih ubistava ili ko bi govorio o sudbini nestalih muškaraca.”
Za Hag to nije bio problem, jer su oni ovakve svedoke počeli da pronalaze gotovo kao prolaznike na ulici ispred sudnice. Odjednom su sa svih strana počeli da se pojavljuju bosanski muslimani koji su čudesno preživeli streljanja u Srebrenici. Kako? Tako što su se pravili mrtvi.

Iako su po svedočenju Erdemovića koje je od strane sudskog veća prihvaćeno kao autentično, on i njegovi saučesnici iz 10. diverzantskog odreda, kao i ostali srpski vonici koji su vršili likvidacije zarobljenika u Srebrenici, nakon streljanja svakom od njih pucali u glavu kako bi se uverili da nema preživelih.

Isto tako je zanimljivo da je haško tužilaštvo sa svake lokacije na kojima su se navodno vršila pogubljenja zarobljenika, osim sa Pilice, pronašlo bar po jednog svedoka koji je preživeo streljanje.

Nа osnovu izjave Ahma Hasića, koji je navodno preživeo streljanje na vojnoj ekonomiji Branjevo, haško tužilaštvo je u predmetima Krstić i Popović zauzeo stanovište da je na vojnoj ekonomiji Branjevo pobijeno 1200 zarobljenika:
“Vrtilo mi se u glavi i nakon toga sam ili zaspao ili izgubio svijest. Tada je moglo biti oko 21:00 sat. Kad sam se probudio bio je mrak i padala je kiša. Skinuo sam povez sa očiju i pogledao okolo. Vidio sam rovokopač i buldožer sa upaljenim svjetlima. Hurem i ja smo hodali preko leševa.(pošto je Hurem imao sat on je rekao da je 12.00 noću) Po mojoj procjeni moglo ih je biti oko 1.200 na livadi. Obišli smo iza velike iskopane rupe za koju sam pretpostavio da će biti masovna grobnica. Rupa je mogla biti dugačka oko 10 metara. Trebalo nam je dosta vremena da obiđemo oko rupe. Ne mogu procijeniti širinu rupe. Te noći bila je mjesečina i mogao sam vidjeti da se livada proteže na velikoj površini.“

Аhmo, dakle, nije bio siguran da li je zaspao ili se onesvestio, kada se probudio znao je da je noć iako je imao povez preko očiju, zatim je skinuo povez i video da je bio mrak, ali je i pored toga uočio oko 1200 leševa. Nejasno je kako bi i u sred bela dana uspeo da prebroji baš 1200 njih. Zatim je na mesečini video rupu od 10 metara. Dužine, ne širine.
Da Hasić očigledno nije bio dobro pripremljen od strane tužilaštva za svedočenje, odnosno da nije dobro zapamtio šta treba da kaže, pokazao je i izjavom da su Srbi dovezli na stratište zarobljenike u sedam autobusa i da je u svakom bilo oko 50 njih, dakle ukupno oko 350 što je tri puta manji broj žrtava od 1200 koliko ih je prema njegovoj proceni nakon streljanja ležalo na livadi. Srbi su, dakle, po Hagu i njegovim svedocima još jednom streljali više muslimana iz Srebrenice nego što su ih zarobili i dovezli na stratište.

Materijalni dokazi, međutim, nisu podržali ni cifru od 350 leševa jer je u grobnici pronađeno 132 tela.

Neki od muslimanskih svedoka preživeli su egzekucije bekstvima u filmskom stilu. Tako se jedan iz grupe od 17 zarobljenika koji su sprovedeni na stratište na obali Jadra jedini spasao tako što se pogođen u kuk bacio u reku i poput Zagora sa metkom u telu otplivao u slobodu.
U Zagorovom stilu smrti se spasao i Hurem Suljić.
Ovaj 55 godišnji bogalj, koji je hodao u ortopedskoj cipeli zbog ukočenog desnog stopala, ispričao je kako je preživeo srpsko streljanje američkom podsekretaru zaduženom za ljudska prava Džonu Šetaku, koga je tadašnji državni sekretar Voren Kristofer poslao u Tuzlu da pronađe preživele „genocida u Srebrenici“ i zabeleži njihova svedočenja.

Hurem je ispričao da su ih srpski vojnici nakon zarobljavanja prvo odvezli u neko skladište gde im je Mladić lično obećao da će ih razmeniti. Ali onda su Srbi počeli da bacaju bombe na njih i da ih tuku železnim šipkama. Suljića su tukli šipkama i drškom od sekire. Nakon toga su im vezali ruke i oči i naredili da se popnu u kamione. Suljić nije objasnio kako su ljudi na koje su bačene bombe u zatvorenom prostoru to preživeli, ili bar kako od toga nisu zadobili teške rane, niti zašto su Srbi tim poluživim i izlomljenim ranjenicima uopšte vezivali ruke, šta su uopšte vezivali jer većina je morala posle bombaškog napada i batinanja da bude raskomadanih udova ili bar polomljenih kostiju i kako su, ako pretpostavimo da su im ruke, odnosno ono što je od njih ostalo ipak bile vezane, uspeli da se popnu na kamionete.

Još je nelogičnije zašto su Srbi, nakon napada bombama, zarobljenicima vezali oči pre odvođenja na stratište jer muslimanima je, nakon što su preživeli bombaški napad, moralo biti jasno da ih ne vode na razmenu.
Nastavak Suljićevog svedočenja još je fantastičniji.
Na kamionetu je podigao povez (iako je rekao da su mu ruke bile vezane) i video da se vozi sa dvadesetak zarobljenika. Kada su stigli, Srbi su im naredili da siđu i tu su videli jarak-rupu od 5 metara koju je Suljić po dubini, odnosno visini, uporedio sa dvospratnicom. Nakon što su Srbi zapucali on je pao u jamu, a preko njega je palo nekih 20- ak muškaraca. Od težine dvadeset ljudi (koji bi svi zajedno mogli da teže oko 1-1,5 tone), Suljić je zadobio samo ogrebotine i ostao nepovređen. Ztim se ovaj 55 godišnji bogalj izvukao ispod gomile leševa, popeo iz rova dubokog 5 metara brzo i lako poput mladića sa planinarskom opremom. A onda se „vukao miljama kroz opasnu šumu“ do slobode.

Od jednog svedoka u slučaju Krstić, koji je preživeo streljanje pretvarajući se da je mrtav, moglo se saznati da je general Mladić lično nadgledao neke od egzekucija na koje je stizao u crvenom automobilu. Nismo saznali koja marka je bila u pitanju.

Mevludin Orić, rođak Nasera Orića i dobrovoljac u hrvatskoj brigadi “Kralj Tomislav”, za Hag još jedan kredibilan svedok, izjavio je da su Srbi zatvorili muslimanske zarobljenike u osnovnu školu u blizini/u Karakaju, pa potom u sportsku halu, a onda izveli na livadu i streljali ih. Letopis Škole, međutim, dokazuje da su u to vreme u školi bili đaci, a da hala tada nije ni postojala već je izgrađena posle rata.

Smail Hodžić je u svojim iskazima, istina ne Hagu nego zapadnim medijima, tri puta menjao lokaciju i mesto svog zatočenja.
Prvi put je rekao da je bio odveden na košarkaški stadion blizu Bratunca. Drugi put je ispričao da je držan na fudbalskom stadionu blizu Nove Kasabe a u trećoj verziji bio je odveden u školu u Križevcima.

Hurem Suljić je za razliku od njega to učinio samo dva put – on je u prvoj izjavi datoj Bi- Bi-Si-ju tvrdio da su se u školi pored Karakaja dešavala ubistva zarobljenika da bi u izjavi za Vašington post zaboravio na ubistva i tvrdio da su Srbi zarobljenike prebijali, ali ne u školi već u robnoj kući blizu Bratunca u čijoj blizini je on bio zatočen.

Bilo je naravno i svedočenja o sadizmu koji su vojnici VRS ispoljavali tokom egzekucija, a po bizarnosti se izdvojila izjava svedoka koji je tvrdio da su srpski vojnici naterali jednog starog muslimana da pojede jetru svog unuka. Ovaj iskaz je jedan od haških sudija prihvatio kao činjenicu.




ZAKLJUČAK


Kada na kraju sve navedeno sumiramo:
- masovni zločin za koji niko na terenu (ni NATO, ni UN, ni predstavnici Crvenog krsta, ni Armija BIH), nije čuo niti ga video u vreme kada se navodno dogodio,
- za koji nije postajao nikakav logičan razlog u političkom i vojnom smislu, pa samim tim ni motiv da ga VRS počini,
- za koji ne postoje validni forenzički dokazi,
- za koji ne postoje pokriće ni u osnovnim matematičkim pravilima, jer proklamovani brojevi pogubljenih višestruko odstupaju od onih cifara koje se dobiju kada se uzmu u obzir zvanični podaci o broju stanovnika Srebrenice pre navodnog masakra, podaci UN-a i vlade u Sarajevu iz avgusta 95. o broju preživelih muslimanskih boraca i civila registrovanih u Tuzli i broju poginulih boraca tokom proboja kroz obruč VRS,
- koji se zasniva na neverifikovanim identifikacijama posmrtnih ostataka i podacima institucija osnovanih i plaćenih od strane SAD, država NATO pakta i vlade u Sarajevu,
- na razotkrivenim manipulacijama sa ukopima ljudi koji su proglašeni žrtvama streljanja u Srebrenici iako su umrli prirodnom smrću ili su poginuli na drugom mestu i u drugo vreme,
- na nedokazanim, apsurdnim, proizvoljnim i kontradiktornim tvrdnjama haškog tužilaštva i istim takvim haškim presudama,
- na svedočenjima nekredibilnih svedoka,

onda dobijemo:

GENOCID U SREBRENICI - LAŽ KOJA TRAJE