Spartacus: Blood and Sand (2010)

Kad samo pomislim da sam posle prve dve epizode hteo da odustanem od gledanja ove sjajne serije jer na početku je zaista izgledala kao šljašteći big budget MTV spot nekog metal benda koji pokriva njihovu neoriginalnu i dosadnu pesmu-kao miks Snajderovog 300 i Tintovog Kaligule.


Nasilje i seks bez ikakve priče,sa dramaturgijom iz pornića-malo dijaloga tek reda radi pa onda akcija i tako u krug.Vizuelno je potpuno prekopiran 300-nabildovani i nauljeni pozeri koji se kasape u slow motionu sa hektolitrima CGI krvi.

E, ali onda od treće epizode nastupa velika promena.

Istina, ne u formi, već u sadržaju.

Vizuelna estetika serije se nije izmenila, ali je taj segment potisnut u drugi plan i prestao da vas iritira zahvaljujući dobrom scenariju i glumcima koji su konačno počeli da glume umesto da samo poziraju i da izgovaraju smislene rečenice a ne samo stripovske replike i ratne pokliče. Pilot je bio vrlo loše primljen i kod publike i kod kritike pa su producenti sa Semom Rejmijem na čelu, brzo uvideli da je sex and violence koncept sam po sebi nedovoljan da bi serija bila uspešna i da nešto mora pod hitno da se menja.

Zato su angažovali kvalitetne scenariste koji su se ozbiljno posvetili storitelingu i to je odmah donelo pozitivne rezultate.

Zahvaljujući tome smo dobili zanimljivu i originalnu priču sa uzbudljivim zapletima i nepredvidljivim obrtima, a što je još važnije,dobili smo životne likove do kojih nam je stalo,sa kojima saosećamo i za koje navijamo ili ih pak mrzimo.

Za ovo su podjednako zaslužni i glumci koji su uverljivo izneli svoje uloge.

Glavni nosioci serije su mladi,nama potpuno nepoznati australijski i novozelandski glumci predvođeni Velšaninom Endi Vitfildom u naslovnoj ulozi.
Oni su zajedno sa iskusnim škotsko/novozelandskim glumačkim parom koji čine Džon Hana i Lusi Loules, napravili dobitnu kobinaciju koji je ovoj Starzovoj TV produkciji donela veliki uspeh i popularnost.

Ako ste pomislili da posle Kirka Daglasa niko više ne može da bude Spartak a naročito ako ste videli pičkastog Gorana Višnjića u toj ulozi, prevarili ste se.
Spartak Endija Vitfilda je potpuno drugačiji od Kirkovog a opet jednako ubedljiv.

On je u svojoj interpretaciji uspeo da objedini sve osobine koje je legendarni vođa robova morao da poseduje-Endijev Spartak zajebano izgleda,ima harizmu neprikosnovenog lidera,surov je ali pravedan,nepobediv je borac,psihički nesalomiv. Ako je zbog Endijevih atletskih predispozicija bilo očekivano da fizički deo uloge odradi bez problema,utoliko je prijatno iznenadio u dramskom delu jer je tu sa malo reči ali bez teatralnosti uspeo da nam ubedljivo predstavi lik velikog vođe najčuvenijeg ustanka u istoriji.

Njemu uz rame je Manu Benet koji je ništa manje uspešno prikazao Gala Krixusa,Spartakovu desnu ruku u ratu robova protiv Rimljana.

On je u seriji portretisan kao fanatični sportista i egomanijak kome su uspeh u areni i tzv šampionski gladijatorski pojas jedini smisao života. Iako je impresivan u scenama borbe(čovek izgleda kao ultimate fighter šampion),Benet je glumački najjači u završnoj sceni predzadnje epizode kada emotivno puca zbog kazne koje su njegovi rimski gospodari izvršili nad njim i njegovom devojkom posle čega konačno odlučuje da se pridruži Spartakovoj pobuni, jer tada shvata da je u nemilosrdnom svetu rimskih robovlasnika nedopustiva i potpuno bezvredna svaka lična ambicija osim borbe za život najbližih i svoj sopstveni.
Scena u kojoj Krixus postavlja svoj štit za Spartaka kako bi mu omogućio da skoči na balkon i zarije svoj mač u najmoćnije Rimljane u Kapui, je najspektakularnija u celoj seriji.

Ne treba zaboraviti ni odličnog Džeja Kurtnija u ulozi Spartakovog najboljeg prijatelja Vara i Pitera Mensa u ulozi autoritativnog trenera gladijatora u Ludusu, veterana Dotorea.

                                 
Ali kao što znamo – nema gotivnih pozitivaca bez dovoljno odvratnih negativaca a tandem Hana/ Loules je briljantno kreirao jedan od najpokvarenijih i najzajebanijih bračnih parova ikad viđenih na TV ekranima-Batiatusa i Lukreciju.

Njihova najveća dostignuća do ove serije bila su tv serije Tagart i ratnica Ksena a to zaista nije nešto čime bi mogli posebno da se pohvale.
Njihov primer najbolje pokazuje da i glumci koji pripadaju B listi i za koje ste na osnovu njihovih ranijih radova bili ubeđeni da su prosečnjaci nesposobni da naprave išta vredno pomena, mogu da zablistaju ako se snabdeju kvalitetnim materijalom(dobrim i inspirativnim scenarijom) i ako im se pruži prava prilika.

OK,verovatno je Acija iz HBOvog Rima bila inspiracija za lik Lukrecije i može se reći da su njena motivacija i načini na koje pokušava da ostvari svoje ambicije slični. Ipak,Lusi je i pored toga uspela da kreira drugačiju i jednako upečatljivu gaduru koja nam je čak i životnija i bliža od Acije jer nam obične ljudske slabosti i strahovi koji često stoje iza njenih surovih postupaka, pomažu da je shvatimo iako ne i da je opravdamo.

Hana je takođe svog Batiatusa predstavio kao kompleksnog negativca koji je zbog svoje inteligencije,hrabrosti i drčnosti čak i simpatičan, naročito onda kada se nemilosrdno sveti svojim ličnim neprijateljima i kada gazi najmoćnije Rimljane samo zato što su ga uvredili.

I epizodisti su dobri.Svako od njih je u seriji sa razlogom i vešto je uklopljen u glavnu priču.

Osim Lukrecije u važnim ulogama pojavljuje se još nekoliko glumica i sve one su uspešno odradile svoje glumačke zadatke ali se zbog golotinje(svaku koja se pojavljuje u seriji videćete golu), među fanovima uglavnom rangiraju po lepoti a ne po glumačkim kvalitetima.

A realno, ima ih za svačiji ukus: i crnki i plavuša i crvenokosih i brineta pa čak i meleskinja.

Ipak je najviše hvalospeva sasvim zasluženo dobila jedna statiskinja,model, glumica i pevačica u pokušaju Laura Surih i to u ulozi robinje za razonodu.

http://www.google.com/url?q=http://www.clattoverata.com/2010/03/04/lucy-lawless-bathes-nude-w-slave-girls-in-spartacus-blood-sand-episode-6/&sa=U&ei=tsiZTZeXCIj5sgaL1rzHCA&ved=0CBQQFjAA&usg=AFQjCNFa79HsXmjPLREVLms5hOVYH4xeZw


Sa svojih dvadeset sekundi pojavljivanja u sceni u kojoj Batiatus sa njom odrađuje večernju gimnastiku dok istovremeno razgovara sa svojom ženom,stekla je svetsku slavu i gomile fanova.I nadimak slave girl.

http://www.google.com/url?q=http://www.clattoverata.com/2010/07/10/clatto-exclusive-meet-laura-surrich-the-slave-girl-in-spartacus-blood-and-sand/&sa=U&ei=bsyZTeuRJNDKtAaL1YzICA&ved=0CBYQFjAB&usg=AFQjCNGOnm26bVNIpKSOXEs0wPkNfmYrXg


Aspiring actress Laura Surrich first caught our interest this year as an uncredited slave girl in Starz’s scandalous new swords-and-sandals series “Spartacus: Blood and Sand.” Much like Tom Hanks in Cast Away, she held the screen without ever speaking a word of dialogue, relying instead on the universal language of naked boobies to capture her character’s aura.

Što je najzabavnije,na zvaničnom forumu serije lično je branila svoju ulogu od ljubomornih muškaraca i zavidnih žena(-Zar te nije sramota da postaneš poznata zahvaljujući takvoj sceni?), a u jednom momentu u diskusiju se uključila čak i njena keva koja je ćeru sama prijavila na audiciju.

Iako je serija u celini snimana u enterijeru (studio,zeleni ekran i kompjuter), to ovde ne izgleda kao mana,naprotiv. Sa ove dve lokacije na kojima se sve dešava(Batiatusova kuća sa vežbaonicom za gladijatore i arena u Kapui) kreirana je klaustrofobična i mračna atmosfera koju oseća i gledalac kao da se i sam nalazi u Ludusu zarobljen sa ostalim gladijatorima sa malim ili nikakvim šansama za preživljavanje. Fotografija jeste ušminkana ali i pored toga sve što se dešava izgleda prljavo,sirovo i surovo realno.
Gotovo da možete da osetite vrućinu i smrad podruma u kojima gladijatori borave.

Poseban kvalitet ove serije je što istinito prikazuje,do srži ogoljava i time žigoše robovlasničko društvo starog Rima i njegov eksploatatorski režim dok sa druge strane kroz životnu priču Spartaka i ostalih robova u Kapui,afirmiše prijateljstvo,odanost, porodicu i slavi slobodu čoveka kao najveću vrednost.
Time šalje i jasnu poruku koja predstavlja aktuelnu kritiku sadašnjeg svetskog društveno-političkog poretka zasnovanog na liberal kapitalizmu koji se od robovlasništva razlikuje jedino po nazivu a kojim dominira još surovija imperija nego što je to nekada bila rimska.

Zbog toga je svim gledaocima u svetu a naročito nama, lako da se poistovetimo sa glavnim junacima serije i da ih zavolimo, a da Rimljane u njoj zamrzimo kao Amerikance, da bismo u zadnjoj sceni kada Spartak i drugovi konačno podignu svoje gladijatorske mačeve na njih, poskakali iz fotelja uz uzvik: Kill them all!

Iako je HBO-ov Rim bio realna slika dekadencije Rimskog carstva, surovosti i bezdušnosti njegovih vladara, to je ipak bila serija o slobodnim rimskim građanima, a pitanje ropstva dotaknuto je samo ovlaš pa čak i tad jedino kroz pozitivne primere odnosa rimskih gospodara prema njima(Vorenusov mali rob postaje deo njegove porodice a Pulo oslobađa varvarsku robinju i kasnije je ženi).
Ovde ćete, naprotiv, kroz potresne sudbine glavnih junaka gotovo osetiti kako je to izgledalo biti stvar u starom Rimu, a na bolno uverljiv način shvatiti da su ponižavanje i psihička tortura tih ljudi za njih vrlo često bili strašniji od fizičkog kažnjavanja pa čak i od same smrti.

Zbog svih ovih razloga serija je doživela veliki uspeh svuda u svetu i stekla veliki broj fanova koji su sa nestrpljenjem očekivali drugu sezonu.

Nažalost, Endiju je dijagnostikovan rak pa je zbog toga snimljen prikvel Gods of the Arena dok on ne završi terapiju i ne oporavi se za snimanje nastavka.

Nedavno je završeno emitovanje i sve kritike su odlične.
Ja sam čekao da dođe do kraja pa ću ga odgledati odjednom jer ima samo 6 epizoda.

Na žalost, Endiju se rak vratio pa je definitivno otkazao učešće i dao producentima blagoslov da nađu drugog glumca.

Znamo svi da se u današnjoj filmskoj i tv produkciji više nego ikada pre,sve vrti oko novca i zato nije bilo iznenađenje što su producenti, umesto da odustanu od snimanja druge sezone bez Endija,brzo našli zamenu za njega i tako se posrali na sve one plemenite ideje i poruke koju ova serija nosi.

There can be only one!


Da završim ovaj prikaz citiranjem pravih fanova ove seije za koje je ona posle ovog prikvela završena.

-Hollywood doesnt have nearly that amount of imagination or patience. all they care about is money. the show will go on without him. whether or not it will be successful remains to be seen.
I wont watch it.


-Why not just hold on to Season 2 until he is fully cured, I don't mind waiting for even 2-3 years to watch him play Spartacus again, we can tolerate such a time with movies all the time, why not with a TV series?


-I don't know how long the cancer treatment can take, but if they can't wait for him to get well then they should cancel the whole project.


-I, for one, will not continue watching the series if Andy Whitfield becomes replaced by some other actor. I can't imagine Spartacus without Andy.


-Andy Whitfied IS Spartacus, anyone else will just be second rate

Izdrži,Endi!

Montevideo, Bog te video (Bjelogrlić, 2010)

Аko bi u jednoj rečenici trebalo da objasnim zašto je Montevideo tako dobar film, to bi izgledalo ovako:
Ovaj film je savršen spoj lepe forme i kvalitetnog i bogatog sadržaja.
A opširnije objašnjenje bi izgledalo ovako:
Zato što je film sa dušom koji na lep, duhovit, iskren i pozitivan način priča zanimljivu priču o velikom nacionalnom sportskom uspehu i njegovim junacima, njihovom prijateljstvu i ljubavima; zato što afirmiše prave vrednosti koje su u modernoj Srbiji marginalizovane i ismejane ili potpuno zaboravljene, što ovom narodu vraća veru u sebe i sopstvene mogućnosti, što nam prikazuje sliku jedne drugačije Srbije - moralne, jedinstvene, vitalne i jake, kakva je nekada bila i kakva može ponovo da bude, a sve to u državi u kojoj je njena izdaja postala najisplativiji posao a njena odbrana krivično delo.

Da krenem redom, po segmentima, čiji pojedinačni kvalitet čini konačnu filmsku slagalicu zvanu Montevideo bog te video, tako savršenom.
Pre svega, Montevideo pruža prelep vizuelni doživljaj i zato se mora gledati u bioskopu. Kreiranju ovakve slike podjednako doprinose fotografija(Goran Volarević), kostimi(Boris Čakširan i Dragica Laušević), scenografija(Nemanja Petrović), i lepi mladi glumci.

Beograd u Bjelogrlićevom filmu nije crn i siv što su omiljene boje njegovih kolega reditelja kojima isključivo prikazuju Srbiju i njenu prestonicu svih ovih godina.
Naprotiv, beo je i žut, svetao i sjajan, fotografija je topla, kao iz nekog lepog sna.

Epoha je savršeno rekonstruisana, na scenografiji se ozbilno radilo a bogami nije se ni štedelo što se u filmu i vidi, a posebno impresivni su kostimi u kojima mladi glumci izgledaju kao manekeni i sigurno u tom smislu nije preterano poređenje sa De Palminim Untouchables.

A opet, nijedan od tih kadrova ne izgleda kao puko poziranje za modne fotografije već je isključivo u funkciji radnje. Neka se izgledom muške glumačke postave koja tumači mlade fudbalske reprezentativce bave ženski kritičari, a ja ću da se osvrnem na fatalni ženski dvojac Jeftić/Janković.

Ajde da sad ne nabrajamo koje su sve kvazilepotice i samoproglašeni seks simboli prodefilovale domaćom filmskom i televizijskom scenom od raspada zemlje pa do danas, ali Montevideov tandem ih samo jednim svojim nastupom sve zajedno ostavlja u prašini. Bjelogrlić u srpski film uvodi ono što je u njemu dosad bilo nepoznato a bilo је vrlo retko čak i u ex YU filmu, a to su klasične filmske lepotice.

Ako nas jedra i krupnooka crnka Danina podseća na neku od čuvenih italijanskih glumica koje su se u filmovima neorealizma proslavile u ulogama rasnih lepotica iz naroda, dotle zelenooka Nina svojom aristokratskom mističnom lepotom s pravom može da ponese epitet srpske Emanuel Bear.

Ali njih dve nisu samo lepe lutke za ukras u filmu, one su se sjajno pokazale i kao glumice. Danina je neodoljiva kao naivna i čedna seljančica Roza, a Nina isto tako ubedljiva kao beogradska femme fatale, razuzdana i hirovita buržujska slikarka i zavodnica,Valerija.

 
Daninu sam kao najlepše osveženje među novim srpskim glumicama provalio još pre par godina u Karadžićevoj seriji Pare ili život, pa me nije iznenadilo što je i Bjelogrlić imao oko i ukus da prepozna njen potencijal, ali za Ninu stvarno ne znam kako je uspeo da je pronađe s obzirom da je Montevideo njen glumački debi.
Evo mog predloga za još jedan bilbord za Montevideo namenjen pre svega muškim gledaocima.

Ovo je najlepša slika u filmu.

A da biste je videli kako treba, to jest iz Tirketovog ugla, dođite da pogledate film.

Ovim dolazimo do priče o glumi u Montevideu gde su mladi debitanti gledaocima priredili najprijatnije iznenađenje jer smo se svi već bili navikli na dugogodišnji teror večitih talenata srpskog filma u domaćim filmovima i serijama zbog čega smo bili ubeđeni da je nemoguće da se kod nas pojave neki novi klinci koji bi u budućnosti s pravom mogli da ponesu epitete istinskih glumačkih zvezda. A Montevideo nam upravo to donosi.
Devojke smo kao što je red prvo pomenuli, ali oni koji zaslužuju najviše pohvala i koji su zaista glavni aduti ovog filma su njihovi muški partneri - Miloš Biković i Petar Strugar.

Većina reditelja ne bi imala hrabrosti da jednom klincu kome je ovo debi na velikom platnu poveri glavnu ulogu u svom prvom filmu, ali se to Bjelogrliću višestruko isplatilo jer mali Biković sa lakoćom nosi ovaj film i u potpunosti opravdava ukazano mu poverenje. Prirodan je i neposredan i svoj lik čini životnim i uverljivim sa rutinom dostojnom iskusne filmske zvezde.

Ali ni on možda ne bi toliko zablistao da nije imao dostojnog partnera u Petru Strugaru koji čini drugi deo legendarnog tandema Moša/Tirke jer se i glumci, kao i likovi koje tumače, tokom celog filma nadmeću i nadopunjuju što daje sjajan rezultat.

I drugi klinci koji tumače ostale reprezentativce su odlični - spontani su i uverljivi kao deo jednog tima. Ovde nećete videti preglumljivanje ili pokušaje glume koji izazivaju podsmeh po čemu je srpski film postao zloglasan u poslednje vreme.

Kompletna podela uloga je bez greške. I stariji, već afirmisani glumci su odlični. Čak i oni koji su vas možda u nekim ranijim serijama i filmovima nervirali ovde su pravilno uklopljeni i iskontrolisani. Iako u komičnoj roli u kojima se nikad dosad nije snalazio, Sergej Trifunović u Montevideu ostvaruje izvrsnu epizodu.

Da ne zaboravimo ni Srđana Todorovića koji je u ulozi radio komentatora Bore Jovanovića uz pomoć pljoske i kompilacije najživopisnijih stilskih figura odao sjajnu posvetu najvećim komentatorskim legendama domaćeg sportskog novinarstva.

Vojin Ćetković je izvanredan u ulozi gospodstvenog čelnika Fudbalskog saveza Kraljevine Jugoslavije, dr Mihajla Andrejevića koji predvodi grupu volontera i zaljubljenika u fudbal uključujući tu i selektora, potpuno drugačije fudbalske funkcionere od sadašnjih hohštaplera i primitivaca koji sede u rukovodećim telima nacionalnog fudbalskog saveza i domaćih klubova.

Mali Predrag Vasić je već kao debitant bio prijatno iznenađenje u Aždahi, a njegova uloga Stanoja, malog čistača cipela u Montevideu, potvrđuje da se na domaćem filmu posle dugo vremena pojavilo dete glumac sa talentom.

Montevideo je odličan primer kako treba da izgleda filmski scenario i kako se vešto kreira i precizno vodi zanimljiva priča sa velikim brojem likova. Reditelj Bjelogrlić i scenaristi Srđan Dragojević i Ranko Božić savršeno drže tempo filma tokom čitavih 140 minuta. U prvih sat vremena sam par puta pomislio:
- Super vozе ali sigurno će ga ispustiti do kraja.
Ali to se nije desilo. Autori filma nas polako uvode u radnju i postepeno nas upoznaju sa glavnim likovima, priča se zatim zahuktava a glavna nit se uspešno drži sve do kulminacije sa himnom na kraju i publikom na terenu čemu prethodi originalna fora pomoću koje reprezentacija dolazi do kinte za put.

Posebno je pohvalno što nijedan od likova u filmu nije suvišan, svako je tu s razlogom. Jeste, tačno je da pojedini od njih imaju malo replika ili nisu dovoljno razrađeni ali to je zato što se istovremeno sa filmom snimao materijal za seriju pa je nešto o toga moralo da otpadne u montaži, ali se to nije odrazilo na strukturu i zaokruženost glavne priče.
Međutim, u slučaju Jevrejina Isaka koga u filmu glumi Marko Živić u pitanju je nešto drugo. On je, naime, izgovorio jedva jednu rečenicu u filmu ali se pojavljuje svuda zajedno sa Srbima, posebno je uočljiv na tribinama gde sa ostalima vatreno navija za reprezentaciju čime su autori filma pokazali našu tradicionalnu toleranciju prema pripadnicima Davidovog naroda koji su se među Srbima uvek osećali kao kod kuće i tako majstorski odgovorili na propagandu srpskih neprijatelja i laži NVO ološa koji Srbe proglašavaju zagriženim antisemitima.

Montevideo nije komedija ali je film koji je začinjen spontanim i nenametljivim humorom, serviranim na pravim mestima i pravilno doziranim. Ove dosetke po vedrini i naivnosti  baš odgovaraju duhu vremena koje film portretiše i najviše podsećaju na slične šale iz Šotrine serije Više od igre. Zato i nije bilo potrebno da se neke od njih „modernizuju“ psovkama po uzoru na isforsirane prostačke fazone koji su nam se već davno zgadili u novijim srpskim filmovima.
Ali ako su scenaristi zaslužni za duhovite gegove i replike, pa i za poneku psovku viška, onda Bjelogrliću pripadaju zasluge što je u filmu prvi put spojio naša trenutno dva najbolja glumca komičara - Mimu Karadžića i Branimira Brstinu i pružio im priliku da rade ono što najbolje znaju, a što van pozorišta dosad nisu mogli u punoj meri da pokažu zbog neispirativnih filmskih scenarija i neinventivnih reditelja. Ovde pak razbijaju kao smehotresni komičarski tandem u ulogama nepomirljivih navijačkih suparnika, gazde kafane Rajka i brice Boce. Scena u crkvi u kojoj se mole za uspeh omiljenih im klubova je nezaboravna. Nadam se da će i u drugom delu dobiti prostor koji zaslužuju.

Ono što daje posebnu draž filmu i što će svi fudbalski fanatici prepoznati i ceniti je što su izvanredno dočarani i predstavljeni duh i lepota ove igre, a posebno značaj viteškog sportskog nadmetanja i poštovanja protivnika što je u savremenom fudbalu tako retko dok je u vreme u koje nas Montevideo vraća, bilo pravilo jer se tad nije živelo od fudbala već za fudbal.

Verno je prikazana i navijačka strast, što su sjajno interpretirali Mima i Brstina, a što će nekome ko nikada nije pratio fudbal i navijao možda izgledati iskarikirano i preterano.Umesto njih dvojice ovde su mogla da budu bilo koja dva prijatelja koji navijaju za rivalske gradske klubove iz bilo koje svetske prestonice koji se na dan derbija mrze kao najveći neprijatelji, ali se kad nastupa reprezentacija ujedinjuju mada i tada prebrojavaju golove koje su postigli igrači njihovih klubova.

E sad, tačno je da ovde nema nekih dosad neviđenih umetničkih rešenja koja će vas zadiviti ili Bjelogrlića izdvojiti kao reditelja osobenog umetničkog izraza i senzibiliteta. Ali zato sa druge strane nema ni egzibicija koje su same sebi cilj i koje odvlače pažnju sa glavne radnje ili kvare narativni tok - Bjelogrlić u svakom kadru zna šta hoće, kako to da dobije i kako da u tom cilju najbolje usmeri svoje glumce i upotrebi njihovo umeće. On klasičnim rediteljskim postupkom publici daje baš onakav film kakav ona najradije gleda i u kome se sve lepo i jasno vidi i razume. A što je posebno važno, njemu ne nedostaje pravih ideja za realizaciju svojih zamisli. Zato i uspeva da snimi neke od scena koje će kod gledalaca sigurno steći kultni status.Tu pre svega mislim na onu u kojoj Tirke i Moša žongliraju sa jajetom, a i na zadnju scenu na fudbalskom terenu posle utakmice sa Bugarima u kojoj je glavni akter mali čistač cipela.

Većina gledalaca će prepoznati da Montevideo poseduje taj šmek Leonovog Bilo jednom u Americi, ali estetika tog filma ovde je poslužila samo kao idealan obrazac da se ispriča jedna ovakva priča tako da Montevideo ne izgleda kao kopija, već kao nostalgična posveta zahvaljujući čemu su neke njegove scene tako neodoljive.
Kao na primer ona u kojoj Moša dolazi u Tirketov kraj i kafanu da ga pozove u reprezentaciju koja izgleda kao iz Leoneovog špageti vesterna.

Naravno da je Bjelogrlić imao veliku inspiraciju za svoj film i u legendarnoj Šotrinoj seriji Više od igre što je po konceptu i glavnoj temi Montevidea očigledno. Ona mu je sigurno poslužila kao uzor kako da u svoj film uspešno prenese vedar duh i pozivitnu atmosferu Srbije tog vremena i njenih ljudi, kako da uverljivo dočara epohu i napravi pravu glumačku podelu što sve zajedno čini tu seriju tako dobrom i omiljenom kod gledalaca i dan danas. Ali je zato isključivo njegova zasluga što je sličnu priču prikazao na nov i originalan način upotrebom modernog filmskog jezika zahvaljujući čemu ona ovako dobro funkcioniše i komunicira sa današnjom publikom.

Neki drugosrbijanci su već zalajali na film zbog toga, što kako kažu, prikazuje lažnu, idealizovanu sliku Srbije i Srba kakvi oni nikad nisu bili. Naprasno zabrinuti za srpske žrtve i ranjenike licemerno se pitaju zašto nigde u filmu nisu prikazani srpski vojni invalidi iz Velikog rata, zašto se o tome u Montevideu ćuti, i zašto nema nigde krezavih srpskih seljaka, zašto se nigde ne vidi srpska sirotinja?
Pa pre svega, ovaj film nije ratna i socijalna drama niti ima ambiciju da se bavi analizom i kritičkim preispitivanjem nacionalne istorije i politike u vremenu koje prikazuje.
Ali iako bajkovito stilizovan i intoniran, on ne ćuti o ovim temama niti izbegava zauzimanje stava, naprotiv.
Senka Prvog svetskog rata jasno je vidljiva u filmu i najdirektnije se prelama kroz lične tragedije glavnog junaka Tirketa i kafedžije Rajka koje upravo simbolizuju veliko srpsko stradanje u tom ratu. Jedine tužne i teške scene u Montevideu vezane su upravo za podsećanje na strašne posledice tog rata za srpski narod.
Ali ovde nećete čuti ubeđivanje da smo sami krivi za stravične žrtve koje smo u njemu podneli, nećete čuti histerične pozive na pokajanje niti proklinjanje sopstvenog naroda čemu smo bili izloženi u Dragojevićevoj i Kovačevićevoj Aždahi.
Drugosrbijance i druge srpske neprijatelje verovatno najviše boli što u jednoj od ključnih scena filma glavni junak nije pljunuo na očev orden koji mu je dodelila vojska niti ga je bacio u blato kao što bi to sigurno snimio Paskaljević, Marković, Stojanović ili neki drugi njihov ljubimac.

Ali sa druge strane, u Montevideu nećete čuti i videti ni primitivne nacionalističke parole niti šovinističke ispade i omalovažavanje drugih naroda(osim naravno zasluženog podjebavanja Hrvata i Bugara što se podrazumeva), već samo patriotizam u najčistijem i najlepšem vidu.
Osim toga, kroz dijaloge u Montevideu i prikaz socijalnog ambijenta tadašnje Srbije, dati su i britki komentari tadašnjih socijalnih i političkih prilika.
Ovo prvo je najočiglednije upravo kroz prikaz socijalnog položaja samih fudbalera koji žive od teškog fizičkog rada kao fabrički radnici i šegrti a ne od fudbala(sem naravno Moše jer jedino Moša može da igra i da zarađuje ), a ilustrovano je i kroz problem rukovodstva reprezentacije da nacionalnom timu obezbedi novac za odlazak na Svetsko prvenstvo.
U filmu vidimo da sin i udovica ratnog heroja(Tirke i njegova majka) žive u najvećoj bedi, a sa druge strane sin moćnog političara(Nikole Pašića) uživa u najvećem luksuzu i bahati se po gradu.

Ali sve ove poruke nisu u prvom planu već su vešto umetnute u priču tako da je svakom gledaocu jasan njihov smisao i bez upotrebe jeftinih pamfleta iz dnevno političke propagande.
Čak je i kralj Aleksandar predstavljen onako kako zaslužuje, kao srpski vladar kome je više stalo do Hrvata u reprezentaciji nego do Srba. Zato mi je i zasmetala rečenica starog srpskog gazde Atanasa Božića koga tumači Marko Nikolić da je kralj napravio grešku sa primanjem Hrvatske i Slovenije u Jugoslaviju jer Hrvati i Slovenci nisu crnci koji će dozvoliti da se kolonizuju, jer ne odgovara onome što su zaista bile jedine kraljeve ambicije za donošenje takve odluke kao i sa njegovom brigom za očuvanje jugoslovenstva po svaku cenu kao što je prikazano i u samom filmu.

Pretpostavljam da je u prvoj verziji Nikolićeva replika trebalo da bude parafraza čuvenog upozorenja vojvode Mišića kralju Aleksandru ali je ovde očigledno napravljen kompromis da bi se film gledao u Hrvatskoj i Sloveniji.
Ovim počinjemo priču o manjim nedostacima Montevidea jer zaista većih mana nema.

Osim par psovki viška što sam već ranije pomenuo, jedino što bih ja mogao da izdvojim su konfuzno postavljena tuča u kojoj se nije jasno videlo ko koga bije i sa previše olupanih flaša o glave bez ozbiljnih povreda, kao i nedovoljno realno i suviše naivno izvedene scene na fudbalskom terenu. One jesu stilizovane po uzoru na fudbalske kadrove iz filma Beg do pobede sa dosta usporenih snimaka i rezova kao u spotu što je funkcionisalo u prvom filmu u kome je akcenat bio na rivalstvu i prijateljstvu glavnih junaka i njihovim ljubavima kao i problemima oko odlaska reprezentacije na SP, dakle uglavnom na dešavanjima van terena.

Ali za nastavak Montevidea, gde će gotovo ceo drugi deo filma biti posvećen samim nastupima u Urugvaju i odlučujućim utakmicama sa velikim svetskim reprezentacijama, tome će morati ozbiljnije da se pristupi. Svi naravno najviše očekujemo da vidimo kako će Bjelogrlić prikazati legendarnu utakmicu sa velikim Brazilom.
Muzika? Pa dobro, činjenica je da bih ja u Montevideu radije slušao Beogradski diksilend orkestar i gledao njihovu predivnu pevačicu Aleksandru Bjelić umesto brkatog Slovenca Magnifica(zanimljivo je da njegov prateći bend ima isti stajling kao i oni), ali su BG Dixi ipak suviše veliki bend da bi zbog dramaturških ograničenjia mogli bez posledica da podnesu seckanje i skraćivanje njihovih numera što bi bilo neminovno u jednom ovako sadržajnom i dinamičnom filmu.

Magnifico se ipak pokazao kao sasvim solidno rešenje jer je korektno odgovorio na postavljene mu muzičke zadatke.

Jeste, tačno je da Montevideo najviše pridobija gledaoce zahvaljujući jakim emocijama, ali Bjelogrlić i Božić i tu uspevaju da pogode pravu meru tako da i kad su one najjače, ne prelaze u patetiku. Da je recimo Paskaljević bio reditelj Montevidea, on bi invalidnost malog čistača cipela Stanoja(što je kod Bjelogrlića pomenuto samo na početku) eksploatisao tokom celog filma ne bi li se tako dokopao još neke nagrade na inostranim festivalima.
Nacional romantizam kome nas vraća Montevideo nije staromodan i patetičan već plemenit, privlačan i uzvišen.

U stvari jedini pravi problem koji Bjelogrlić ima posle prvog filma su velika očekivanja publike od nastavka. Zato ekipa filma pred sobom ima ogroman izazov, ali i motivaciju, ne samo da zadrži kvalitet prvog dela, već i da ga prevaziđe.
Koliko god to možda vređalo Bjelogrlićeve iskusnije kolege reditelje od kojih pojedini imaju i petostruko više filmova od njega, ali oni bi morali u sopstvenom interesu da odu na projekciju Montevidea da vide kako se pravi i kako treba da izgleda veliki i kvalitetan bioskopski film za publiku.

A ovo definitivno jeste film koji će biti masovno gledan i obarati rekorde i koji će Srbija voleti jer to je narodni film u najpozitivnijem smislu reči.
Ali Montevideo ne pravi kompromise u cilju podilaženja najnižim ukusima prosečnog srpskog tv gledaoca - u njemu nema ispraznosti i prosečnosti trenutno najgledanijih domaćih serija niti ćete se ovde zaglibiti u mulju primitivizma i zlobe najpopularnijih domaćih rijaliti programa poput Farme.
Retki su filmovi koje možete gledati sa svojim ortacima, ili sa devojkom ili porodično sa svojim klincima, a Montevideo je upravo film takve vrste.
Posebno dobra stvar u vezi sa njim je što će ga gledati i voleti srpska omladina i što će joj se njime predstaviti prave vrednosti, potpuno suprotne od onih koje im se nameću kroz medije i javni politički diskurs, a koje se nažalost smatraju poželjnim u današnjem srpskom društvu.

Oni će pozitivne poruke koje film šalje i afirmiše prihvatiti, kako zbog toga što one dolaze kroz ovako privlačno prikazanu srpsku prošlost, tako i zbog toga što im se ne saopštavaju na banalan i jeftino moralizatorski način zbog čega bi im mogle izgledati smešno i lažno dok bi na glavne junake gledali sa podsmehom i prezirom, već naprotiv, na moderan, njima prihvatljiv način, stripovskim jezikom zbog čega će im junaci Montevidea biti kul likovi i sigurno će bar nekima od njih postati uzori.

A da li Montevideo ima potencijala da uđe u red kultnih ostvarenja naše kinematografije?
Umesto direktnog odgovora ajde da se podsetimo po čemu se prepoznaje jedan kultni domaći film:
-po replikama koje spontano zažive u narodu i uđu u svakodnevni govor
-po upečatljivim scenama
-po tome što se može gledati više puta.
Montevideo poseduje sve to.
I još nešto, ovo je definitivno film koji može da ima uspeh u inostranstvu i to ne na bljutavim pc festtivalima već u redovnoj distribuciji jer je pravi, veliki, lepo slikan repertoarski film sa univerzalnom temom koji prelazi lokalne okvire.
Posebno bi bio gledan u Italiji ili Brazilu ili bilo kojoj drugoj zemlji sveta u koјој je fudbal najlepša sporedna stvar.

Aman, ne pokazati svetu Daninu i Ninu je zločin protiv čovečnosti veći od BoTinih izvinjavanja po komšiluku.

A posebno me raduje što će Montevideo razvaliti po Hrvatskoj, Be i Ha i ostalim srpskim zemljama jer je moćan imperijalni srpski film.

I da, umalo da zaboravim, trejleri i posteri kojima se reklamira ovaj film su na ћирилици.

A ako vam se Montevideo ipak ne svidi zato što je previše vedar, pozitivan, duhovit, moralan i normalan, uvek možete da odete da odgledate neki film Olega Novkovića ili najnovija ostvarenja Gorana Markovića i Paskaljevića i uživate u pravoj umetnosti koja nije razumljiva nama običnim smrtnicima.