VOLJA SINOVLJEVA (2024)

  

Reditelj: Nemanja Ćeranić

Scenarista: Strahinja Madžarević

Glavne uloge: Igor Benčina, Sergej Trifunović, Isidora Simijonović, Marta Bjelica

 

Ovo je mogao da bude odličan film, ali zbog kompromisa na koje su autori očigledno bili prinuđeni da bi dobili novac za snimanje, i zbog nekih scenarističkih i rediteljskih propusta, dotle, nažalost, nije mogao da dobaci.
Volja Sinovljeva je film izmontiran od serije, i glavni problemi, koje će svako uočiti, su upravo posledica toga:
neki likovi se pojavljuju pa nestaju bez objašnjenja, ili im fali motivacija; neke važne stvari ostaju nerazjašnjene; nešto je zbudženo, a nešto izostavljeno; neke scene su preduge, a neke prekratke; previše likova i događaja je nagurano u dva i po sata, tako da se oduzima vreme od glavne priče i glavnih junaka, a opet se to vreme ne koristi racionalno da se kako treba u film uvedu i predstave drugi, sporedni likovi, pa na kraju trpe i jedni i drugi.

Jedan od ključnih delova koji u ovoj filmskoj slagalici nedostaju je istorija odnosa između Jovana, njegovog brata Bogdana, sestre Marije i Tuđina, o čemu do kraja ne saznajemo ništa(već nam se samo u flešbeku njih četvoro prikažu u mladosti), a zbog čega nam kasnije njihovi postupci i motivi ostaju ili nejasni ili nedorečeni.

Najbolji delovi filma su prvih pola sata (dok ne krene flešbek istorija Zrnoljudi koja rasturi do tada jasan narativ i umesto da nam razjasni događaje i likove, samo unese konfuziju), i poslednjih petnaest minuta (završni obračun u krčmi).

Ako je Telekom već uslovio davanje para za film jedino ako se snimi serija, onda je trebalo ovo pametnije izmontirati - iseći one likove i priču za koje nema dovoljno vremena, i zadržati fokus na glavnim likovima i radnji. Tako bi priča bila jasnija, konkretnija i zaokruženija, a film ubedljiviji i bolji.
Ovde bi bez problema moglo da se iseče najmanje pola sata, pa čak i više.
Uostalom, treba nešto valjda da ostane i za seriju.

Osim toga, postoje i mane koje nemaju veze sa sklapanjem filmske kompilacije iz serije, nego su posledica ili pogrešnog izbora glumaca za neke uloge, ili loše glume, ali i scenarističkih propusta, pa tako negde imate zaista naivne i glupe greške i rupe u scenariju.

Na primer (SPOILERI):

- Zašto Tuđinova vojska za odbranu od napadača koristi hladno oružje ako ima vatreno?

- Jovan leže da spava i ostavlja Anđeliju na straži iako ju je oteo prethodnog dana.
Pa čak i ako ne sumnja da će ona pobeći ili ga čak pre toga i zaklati, zar se može osloniti na nju kao pouzdanog stražara?

- Jovan rizikuje život da bi došao do očine sablje, a onda dozvoli da mu je neko mazne kao u crtaću dok hrče posle j---ačine sa Anđelijom.

- Zašto je Jovan toliko zajunio da po svaku cenu oslobodi svoju sestru koja je prikazana kao izdajnica njegovog naroda i negativac?

- Zašto Barjaktar zapali useve Zrnoljudi ako nam je u filmu rečeno da je autohtono zrno pšenice najveće blago u tom svetu? Zar nije logičnije da te useve zaposedne?

- Zašto Tuđin u završnom obračunu sa Jovanom ne koristi njegovu sestru i vernu ljubu kao živi štit, ako ih već drži zarobljene?

- Kako se Jovan volšebmo oporavi na kraju filma iako su ga Tuđinovi pretorijanci više puta proburazili?

Itd... 

 

KRAJ SPOILERA

Osim toga, idejni pristup autora filma nije konzistentan i jasan - reditelj i scenarista nisu mogli da se opredele da li prave srpsku, dakle, potpuno autentičnu, lokalnu verziju postapokaliptičnog žanrovskog filma, ili samo običnu kopiju anglo-američkih filmova različitih žanrova (distopija, western, samurajski film), odnosno, nisu bili dosledni ni jednom od ova dva izbora – nisu bili ni tamo, ni ovamo, već su sve izmešali, pa tako taman kad prepoznate nešto lokalno, nacionalno, što se vezuje samo za nas, oni ubace omaž Kurosavi/Mikeu ili Tarantinu, i to gotovo preslikane scene(kao na primer završna borba pred Tuđinovim odajama, ili otvaranje kofera sa blagom? čiji će nam sadržaj ostati nepoznat).
Zašto konačno ne čusmo epsku pesmu guslara bar na kraju, ako već za to u toku filma nije bilo dramskog opravdanja?

Pa tako film nije ni dovoljno srpski za našu publiku, a nije ni dovoljno originalan i inovativan za stranu, koja će mnoge od ovih scena prepoznati samo kao kopiju iz čuvenih holivudskih filmova.

Da stavim sad na vagu loše i dobre strane ovog filma: 

Šta je katastrofalno?

- Gluma Stevana Vukića (on svog negativca Despota glumi kao parodiju stripovskog negativca, odnosno kao da glumi u komediji)

Šta je loše?

- Cringe gluma ili intonacija pojedinih glumaca prilikom izgovaranja replika što kvari ukupan, generalno pozitivan utisak o glumi u filmu:

pripadnik Pokislih koga na početku filma ispituje Tuđin;

Miloš Biković (replike koje on izgovara pod maskom zvuče kao da ih namerno karikira i da se zajebava)

Marta Bjelica, koja je uverljiva u scenama borbe i kada je namrštena i nadrkana, ali čim progovori sve to upropasti.

Ivan Đorđević-Zidar, od sjaja do očaja(čas je ubedljiv i opasan, čas smehotresan). 

- pojedine replike negativaca u filmu zvuče kao iz stripova Zlatne serije.



Šta je pogrešno?


- Izbor Sergeja Trifunovića za glavnog negativca. Sergej dobro glumi to što mu je napisano, ali on jednostavno glumi samog sebe; ovo je deseta ista uloga Sergeja Trifunovića, potrošen je suviše, ne vidite u njemu Tuđina nego samo Sergeja. Ne možete da mrzite ovog negativca; može samo da vas nervira ili čak i da vam bude simpatičan.

- Miodrag Radonjić u ulozi Barjaktara, jer on i ovde igra Baću iz Južnog vetra. 

Ali s obzirom na to da je Miloš Avramović koproducent Volje sinovljeve, može se zaključiti da je on „pomogao“ Ćeraniću da se opredeli kome da dodeli ovu rolu.

- Isto važi i za Miloša Bikovića kao vođe Pokislih-ispod te maske mogao je da bude bilo ko, čak i neki član ekipe, a novac potrošen na Bikovića mogao bi da se iskoristi da se plati, i u kostime obuče još statista.

Šta je prosečno?


- Scena masovne borbe na kraju.
Nedovoljno statista i suviše konfuzno postavljeno i režirano (prebrzo se menaju kadrovi i ne vidi se jasno ko tu koga napada);

- Scena obračuna Jovana sa Tuđinovom gardom je morala da bude bolje prikazana – suviše je bilo brzih rezova, dima i mraka, pa se nije dobro video svaki udarac/ubod.



Šta je na vrhunskom nivou?

- Fotografija i kostimi. Bravo za Igora Marovića i Ružicu Bukvić.
Bez ikakvog preterivanja film vizuelno podseća na holivudske filmove ovog žanra, a kostimi su autentični i uverljivi, kao i ceo svet koji nam se prikazuje.

Šta je odlično?

- Gluma pojedinih glumaca (Igor Benčina, Zlatan Vidović, Milica Janevski, Isidora Simijonović);

- Koreografija borbi sa sabljom i štapom;

- CGI (impresivno kreiran grad i pejzaži postapokaliptične Srbije)

 - Izbor glumaca/statista za najmanje uloge(vojnici/stražari, seljaci)

- Pojedine replike (- Ropstvo je lako, sloboda je teška)



Šta je dobro?


- Muzika.

- Maska

- Nema psovki.

- World building.
Zašto samo dobro? Pa zato što ovaj svet i društvo u njemu nije dovoljno razvijen i razrađen, zato što nismo dovoljno saznali o svim narodima/plemenima, njihovoj istoriji, međusobnim odnosima, odnosu prema Gradu i njegovom vladaru, itd. Naročito to važi za Pokisle. 

Nadajmo se da će sve to biti predstavljeno u seriji.

Zaključak:

Objektivna ocena Volje Sinovljeve je 6, ali zbog toga što je revolucionaran za našu kinematografiju i zbog toga što sam fan svih žanrova koji su u njemu izmešani, moja ocena je 7.
A da je bilo malo više promišljanja od strane autora, manje pogrešnih odluka i bolje montaže, i objektivna ocena je mogla da bude viša.