БРАНИО САМ МЛАДУ БОСНУ (2014)

Сценарио и режија: Срђан Кољевић

Кољевић је снимио врло добар филм, а велика је штета што није био још бољи, то јест велики и епски какав је могао и морао да буде филм о јунацима из бајке какви су били младобосанци, али за то је било потребно више труда и креативности при режирању, пажљивијег рада на сценарију, храбрости, времена, и наравно новца.

И поред свих мана које ово остварење има, коначан утисак је ипак више него позитиван. Тениским речником-Кољевић је имао већи број директних поена од неизнуђених грешака. Разлика је била врло мала, али су кључни винери направљени у одлучујућим моментима меча, тј у завршници филма. Његов учинак на сценаристичком плану као и приликом избора глумаца (пре свега дебитаната) је превагнуо над недостацима у режији и сиротињским-ТВ буџетом који је имао на располагању. Јер оно што су говорили и радили младобосанци је тако јако и величанствено да ако пронађеш глумце који ће их уверљиво представити, можеш да снимиш цео филм и мобилним телефоном, из једног кадра, па да то опет буде моћно и упечатљиво, и нешто што ће сваки гледалац чистог срца гледати са занимањем и дивљењем.

А Кољевић је појединим, нажалост исувише ретким, оригиналним редитељским решењима, допринео да се то види и чује још боље.

Али то све не би било довољно да он није приступио овој теми поштено, из срца, јер он своје јунаке воли и диви им се, а самим тим је и идеолошка линија филма, уз одређена ограничења о којима ћу касније, исправна. Зато му је успело да младобосанцима ода достојну посвету и то је уз одличне роле већине глумаца, највећа вредност његовог остварења.

Због тога ми је и криво што много тога што је суштинско за комплетан портрет младобосанаца није ушло у филм, што неке кључне сцене нису боље драматуршки одрађене и снимљене.

Један део кривице за то је, наравно, на редитељу, а други на онима који му нису обезбедили довољно новца и времена за рад, а негде је пак одговорност равноправно подељена. Ту пре свега мислим на заједничку одлуку Кољевића и продуцената из Кошутњак филма да се о суђењу младобосанцима прво сними серија, која ће се продати некој телевизији, па да се потом од ње измонтира филм за биоскопе.

Овако велика историјска тема са толиким бројем важних ликова се могла у целини обухватити једино серијом од бар две, три сезоне и то је у ствари једини формат у којем сага о младобосанцима може да се исприча како треба. А ако се прави филм из делова петоделне серије(као што је најављено), макар трајао и преко два сата, то по себи намеће ограничења у виду прескакања битних догађаја, или што је још горе, њиховог скраћивања или поједностављивања. То, наравно, не значи да због тога треба бити блажи у критици филма, јер је то самостално ауторско дело са којим је Кољевић изашао пред публику и критику, али је теже дати потпуно објективну оцену онога што је урадио, јер не знамо да ли неке кључне ствари у филму нисмо видели зато што нису могле да стану у два и по сата његовог трајања, или зато што их није снимио ни за серију.

Као што рекох горе, неке мане овог остварења индиректно су прузроковане недостатком новца, па самим тим и времена за дуже и студиозније снимање, јер је филм, то јест серија епохе, направљена са само 400.000 евра. Наравно, примедбе због танког буџета не могу да иду на душу Кољевићу, већ на адресу влада Србије и Републике Српске које су поодавно обећале новац за овај пројекат, али од обећаног износа није било ништа(јер је процењено да финансирање филма којим се обележава стогодишњица страдања Србије у Првом светском рату није од интереса за националну културу), али и Кошутњак филма, Зорана Јанковића, као продуцента, који је за пројекат са темом од овако великог историјског значаја за Србију, могао више да се отвори него за своје Мир-Јам љубиће. 

 

Имајући у виду препреке које су стајале на путу реализацији овог филма и околности у којима је настао, Кољевић заслужује поштовање што га је уопште снимио. То га наравно не амнестира од оних редитељских пропуста који нису били условљени недостатком новца и времена. 

Па да кренем редом, са приказима добрих и лоших страна његовог остварења.

Као прво, велики је ауторски изазов подухватити се ове теме и у њеној интерпретацији бити оригиналан, нов и бољи од Фадила Хаџића чији Сарајевски атентат из 1968. представља савршен филмски портрет младобосанаца и задивљујуће успелу, готово документарну реконструкцију припреме и извођења  Фердинандовог убиства, као и ислеђивања и суђења атентаторима. Кољевић је, међутим, пронашао начин да нам представи цео догађај из новог угла, из перспективе коју ниједан од домаћих и страних редитеља који су снимили филмове на ову тему није приказао, и то кроз правничку и људску борбу адвоката Рудолфа Цистлера за свог брањеника Вељка Чубриловића и борбу Вељкове жене Јованке за свог мужа и породицу.

На тај начин Кољевић је и жанровски обогатио филм који је превасходно судска драма, јер се у највећем делу бави судским поступком против младобосанаца, и додао главној наративној линији паралелну причу, а са њом и личну, емоционалну димензију за коју могу да се заинтересују, и са којом могу да се поистовете и они гледаоци који немају разумевања за политичку и оружану борбу младобосанаца.

А убацивањем у сценарио и сцене извршења смртне казне над тројицом првооптужених, Кољевић је исправио Хаџићеву грешку који је завршио свој филм прерано, без правог краја-код њега је кулминација била изрицање пресуда атентаторима, а не њихово погубљење.

Млади студент филмске продукције на ФДУ Милош Љубимировић је управо приказао свој мастер рад-кратки играни филм Сјене о последњим данима Принципа, Чабриновића и Грабежа у аустроугарским тамницама, а који треба да буде увод у дугометражни филм са истом темом, чиме ће се сага о младобосанцима са филмске стране заокружити на прави начин.

Писани материјал на којем је Кољевић засновао сценарио(записници са саслушања и суђења и мемоари Јованке Чубриловић), је сам по себи филмичан и зато је био велики изазов и мукотрпан посао да се од тако обимног и захвалног текста за филмску адаптацију направи прави избор-шта све убацити, шта изоставити, колико и како надоградити, а да се задржи снага и дух изворног материјала и обезбеди кохерентна целина која ће бити занимљива за гледање и разумљива чак и оним гледаоцима који о овој теми мало знају или пак не знају ништа.

Док је у писању новог-искључиво ауторског текста, за разговоре које воде Цислер, Јованка и Вељко, Кољевић био изванредан, дотле је у сценаристичкој адаптацији постојећих архивских материјала о боравку младобосанаца у истражном затвору, а пре свега транскрипата њихових исказа са ислеђивања и суђења, остварио половичан  учинак. Зашто?

Па зато што је много тога што је кључно за целовиту слику карактера Младобосанаца и њихових идеја, а исто тако онога што је фантастичан литерарни предложак за филмску екранизацију, једноставно изостављено.

Да ли ћемо то видети у серији? Искрено се надам, јер ми је невероватно да би искусан сценариста као Кољевић који је како сам каже на овом материјалу радио преко десет година, пропустио такве зицере.

Плашим се, међутим, да је нешто од тога намерно изостављено због тога што је Кољевић правио одређене компромисе имајући у виду планирано приказивање филма у региону и на страним фестивалима, и ту долазимо до оних примедби које сам у уводу споменуо када сам говорио о идеолошкој линији филма. Срђан се, истина, за разлику од својих колега из СФРЈ који су снимили филмове о Атентату, осмелио да прикаже да су младобосанце у затвору чували муслимански пандури, али је с друге стране упадљиво инсистирао на југословенском опредељењу атентатора(Васо Чубриловић судијама препричава сан са српском и хрватском заставом )иако су се као Србо-Хрвати изјашњавали само неки од њих (поменути Васо чије је речи Кољевић у филму приписао Принципу иако се Гаврило изјашњавао као Србин).

Такође је својим интервенцијама у исказима и говорима младобосанаца које су они давали на саслушању и суђењу, умекшао тврде и бескомпромисне револуционаре какви су они били, тако што је ублажио неке њихове екстремне и нарочито за данашње време политички некоректне ставове, који би у окупираној, опљачканој, осиромашеној и пониженој Србији били и те како актуелни и код публике сигурно дочекани са одобравањем и разумевањем, а самим тим звучали опасно и јеретички. А нарочито би били проблематични на западноевропским филмским фестивалима где су удар на представнике власти и оружана борба за социјалну правду поистовећени са тероризмом који је англо-америчким медијским спиновањем претворен у највећу опасност по мир у свету, иако су управо они његови главни творци и финансијери. Због тога су неки такви говори Принципа и Чабриновића скраћени, а неке њихове реченице избачене иако би било много боље да су се могле чути, како због тога што би то било филмски ефектније, а нарочито због тога што оне суштински дефинишу личности младобосанаца и њихова животна и политичка начела. Као да се Кољевић плашио да се политички осетљива и свилена филмска фестивалска публика на Западу не препадне од оваквих ставова младобосанаца и због тога за њих изгуби симпатије:  

- Сељак је потпуно осиротио, упропастили су га потпуно, сматрају га стоком. Ја сам син сељака и знам како је на селу. Зато сам хтио да се осветим и није ми жао.

- Носио сам се мишљу да уђем на галерију Скупштине и да одатле бацим бомбу јер су посланици гомила подлаца и кукавица који ништа не раде.

- Моја је мисао била да свак ко има душу и саосјећа са напаћеним народом мора да протестује и изврши било шта јер освета је слатка и крвава.

- Слобода се може освојити само терором, што значи убијати одозго, уклањати они које чине зло.

Упадљив је, такође, изостанак изјава атентатора које су се односиле на питања религије, која су била често постављана у току судског поступка, а врло су значајна за комплетније објашњење идеологије младобосанаца који су у већини били атеисти, а и они који су били верници, као Вељко, су то били у најчистијем виду. Да ли је и ту Кољевић водио превише рачуна о верским осећањима, пре свега домаће и публике у региону, или ћемо то ипак чути у серији, јер у филму није било довољно времена, не знам, али штета је што овде нисмо могли да чујемо чувену Принципову реченицу у којој пореди клерикализам са сифилисом као заоставштином средњег века које савремено друштво није научило да лечи.

У филму нарочито недостаје приказ тортуре којима су  младобосанци(посебно Грабеж и Илић) били изложени по наредби Ивасјука у истражном затвору, и то од мађарских, хрватских и муслиманских шуцкора, а што је врло значајно да би се приказао дивљачки и криминални карактер аустроугарског режима, као и да би се видела храброст, несаломива воља и мучеништво младобосанаца који ни под најтежим мукама нису хтели да одају своје другове.

И у Хаџићевом филму видимо само део тог мучења и то онај најбенигнији, иако је у стварности већина метода којима су младобосанци били изложени, по суровости и монструозности била идентична онима које је примењивала шпанска инквизиција, а неке и врло модерне и добро познате свима који су видели фотографије из Абу-Граиба са псима америчке војске и ирачким затвореницима. А код Кољевића не само што мучење није приказано, већ се ни на лицима самих младобосанаца не виде трагови тога иако су они већ при хапшењу били жестоко пребијени од стране аустроугарских пандура и разуларене светине. Ја се искрено надам да је та тортура ипак снимљена за серију, јер бих у супротном помислио да је разлог за изостављање тих сцена такође у Кољевићевом страху да прикаже да су главни и најсуровији мучитељи младобосанаца били Мађари, муслимани и Хрвати.

Гледаоцима би, такође, сигурно било занимљиво да се упознају са "руским писмом", тзв. Морзеовом азбуком свих заточених револуционара са почетка 20. века, и виде како су на тај начин Принцип и другови међусобно разговарали куцкањем по зидовима ћелија, а још више би били одушевљени када би видели да су они на тај начин играли мице иако су сваког часа очекивали изрицање смртних пресуда.

У филму нисмо видели ни како су једни другима тајно слали поруке и објављивали личне затворске новине урезујући их на дну посуда у којима им је доношена храна.

И, док су били у тамници, младобосанци нису могли без писања и „издавања“ часописа, крајње специфичних. Један од преживелих младобосанских утамниченика Цветко Поповић о томе је касније сведочио: „Своје новине писао сам ексером на ћаси, а како су се ћасе трипут дневно мењале, то су била и три издања: јутарње, подневно и вечерње. На ћаси сам ексером урезао правоугаоник, као формат новина. У заглављу сам крупно наштампао име: 'Ћаса', испод тога: 'Лист осветника'. (...) Одмах после објављивања 'Ћасе' Недељко Чабриновић покрену своје новине 'Окови'... Иво Крањчевић је покренуо лист 'Бомба'... Повремено јавио би се и Принцип. Он би изнад своје вести једноставно ставио наслов 'Сврдлић'“... У таквом „издању“ појавила се Принципова песма Споро се време вуче...

Иако можда изгледа да у филму са овако тешком и озбиљном темом нема места хумору, позитивна реакција публике у биоскопској сали на пар шаљивих досетки младобосанаца које су они изнели у истражном поступку и на самом суђењу, показала је да је права штета што их Кољевић није убацио више, а нарочито што није направио бољи избор, јер су записници са ислеђивања и суђења били пуни њихових још смешнијих и луциднијих опаски и коментара. Не само зато што би се тиме обогатио и освежио филм и показала ширина и свестраност интелектуалног духа младобосанаца, већ и њихова снага, јер су се они у најтежим тренуцима свог живота шалили и спрдали са својим судијама и тамничарима док су им они копали гробове, а по томе би се видело и то да су, иако по зрелости, храбрости, образовању и интелекту већ одрасли људи, ипак били само деца.

 

Тако је, на пример, Чабриновић истражном судији Пфеферу који је обавестио оптужене да могу уложити приговор на оптужницу мада ће то само одложити изрицање пресуде, овако одговорио:

- Ја улажем приговор, напољу је рат и нико не зна шта ће бити до сутра.

Овде не упознајемо ни ширину слободарских стремљења младобосанаца који су се борили не само за политичке промене, већ и за социјалне, економске и културне реформе друштва, били борци против конзервативизма, клерикализма, за емаципацију жена, а гледаоци који недовољно знају о њима остали су ускраћени и за слику младобосанаца као великих познавалаца и љубитеља књижевности и талентованих литерата чему је Хаџић на прави начин посветио пажњу у свом филму, док овде постоји само једна таква сцена у којој Принцип помиње књиге својој симпатији Јелени и у којој се на две секунде појављује Иво Андрић.

Неке важне линије приче о политичкој позадини Атентата су само наговештене па тако овде није дубље разрађена теорија о томе да су бечки и немачки двор и европске масонске ложе осудиле Фердинанда на смрт како би изазвали светски рат, а и због тога што је одбио да од Ротшилда узме кредите за наоружање АУ војске, и да су игноришући упозорења која им је послала српска влада о томе шта се спрема у Сарајеву и слабим обезбеђењем краљевске поворке, отклониле младобосанцима препреке да атентат изврше.

А с друге стране, добро је што се не полемише о умешаности Србије у атентат и што је приказано онако како и јесте било: да су га младобосанци извели по својој идеји и својом вољом, а да им је Цигановић на основу Танкосићевог наређења, без  сагласности руководства Црне руке, и врха српске државе, само помогао набавивши им пиштоље и бомбе.

Сам чин атентата(којег ће бити у серији) овде није приказан, али није недостајао, јер видели смо га више пута у претходним филмовима са овом темом, а и судски поступак који је централни део овог филма више се бави мотивима младобосанаца за атентат, него самим начином на који је изведен.

Као што сам већ рекао, када је у питању сценарио, Кољевић је био најкреативнији и најуспешнији у писању дијалога између Цислера, Јованке и Вељка и ту је заиста мајсторски одрадио посао. Њихови разговори нису натегнути и банални као што смо навикли у домаћем филму, већ кроз троје главних  јунака проговарају живи, аутентични људи, а јачина и дубина речи Вељка и Јованке Чубриловић показује нам да су то заиста реченице легендарног српског учитељског брачног пара из Прибоја.

Са редитељске стране Кољевићев учинак је битно слабији, (али ипак не толико да поквари свеукупан позитиван утисак о филму), те стога огроман потенцијал која је ова тема са својим главним актерима пружала, није довољно искоришћен, јер није уметнички обрађена на најбољи начин, а неки догађаји који чине њену срж нису приказани онако како је требало да буду.

Сцена вешања морала је да буде много јача и интензивнија. У филму је била врло кратка и сведена и недовољно потресна -невероватно ми је да Кољевић није искористио оно што му су му пружала сведочанства џелата и свештеника који je такође присуствовао погубљењу, а која су буквално била готов текст за књигу снимања који је само требало изрежирати на прави начин: у стварности џелат је пришао Вељку који је тешко раскопчавао кошуљу да му помогне да би му намакао омчу на врат на шта му је он одговорио да не треба и да ће је сам откопчати-Кољевић је ово поједноставио избацивши џелата из филма а овај херојски поступак на губилишту обесмислио, јер у филму сва тројица осуђеника као да су самоубице које радо иду у смрт сами себи намичу омче на врат иако их на то нико не приморава. Историјско погубљење су пратили војни добоши док су младобосанци пред саму смрт ватрено клицали Србији и против аустријског цара. У филму нема ни добоша, нити музике која би нагласила и појачала једну од кључних сцена у филму, а сва тројица политички коректно кличу слободи.

Проблем је и у томе што у филму не постоји доследност у редитељском поступку и изразу.

Као да су два различита редитеља и директора фотографије снимала сцене у судници и адвокатским канцеларијама, и у тамници и Вељковој и Јованкиној кући, иако су и једне и друге подједнако значајне. Ове прве су статичне, телевизијске, шотријанске-као да је Кољевић поређао глумце за конференцију за штампу, укључио сијалицу у просторији, а затим отишао на ручак.

Са друге стране, сцене у самим тамницама и у стану Јованке и Вељка су много животније, личније, присније; крупни планови нам помажу да уђемо у душе ликова и са њима саосећамо, а томе доприноси и одлична фотографија Горана Воларевића и адекватно осветљење које им даје мистичну, натпиродну и архаичну ноту. Док нам у судници изгледа као да смо у задњем реду гледалишта, дотле у тамници и у соби Јованкине куће имамо утисак као да седимо непосредно поред  јунака и чујемо њихово дисање.

Музика која би пратила дешавања на филму упадљиво недостаје у појединим сценама. Као да се Кољевић тек у задњој и најбољој сцени филма(са бакљама) сетио да би могао да је употреби и ту се најбоље види у којој мери музика појачава једну филмску сцену и њен доживљај код гледалаца.
У филму имамо и неке мање пропусте који су се сигурно могли избећи да је Кољевић о њима повео више рачуна јер ове, иако наизглед неважне и споредне ствари и те како доприносе коначном утиску о филму, тј побољшавају га или га, као у овом случају, кваре.

Узмимо, на пример, статисте. Да ли није било времена да се томе посвети пажња или новца да се плате они одговарајући, или пак Кољевић није сматрао да су они толико важни за филм, не знам, тек док су код Фадила Хаџића статисти били савршено изабрани натуршчици који су изгледали баш као босански сељаци, грађани и аустроугарски војници са снимака и фотографија из тог времена, дотле су код Кољевића то савремене физиономије и већином млади људи. Па тако један од стражара који доводи младобосанце Пфеферу изгледа као бруцош са БУ који је уместо на предавање грешком упао на снимање филма о догађају са почетка прошлог века.

Такође није јасно да ли Кољевићеви глумци, који сви тумаче људе из Босне, нису имали довољно времена да савладају босански  акценат због чега ијекавица којом говоре звучи још неприродније, или Срђан једноставно није мислио да је то толико битно.

Након завршне сцене филма(у којој воз са осуђеницима улази у мрак тунела) фалиле су дуже, потпуније и визуелно боље осмишњене информације о судбинама главних јунака, што је у филмовима о судским процесима заснованим на стварним ликовима готово правило, и што је неопходно да би се прича заокружила на прави начин. Уместо да овде видимо фотографије свих осуђених младобосанаца са подацима о њиховим судбинама, прикаже нам се само по реченица о троје главних јунака у неком  нечитљивом титлу и то је све.

И поред дугог трајања (два и по сата) филм није досадан, јер је садржајан и све оно што актери причају је занимљиво и важно. Ипак је чињеница да се у највећем делу радња одвија доста равно и споро да би се темпо појачао тек у задњих двадесетак минута који су и најбољи део филма.

Да, вероватно да би неки други наш режисер, рецимо Зечевић или Драгојевић, снимио овај филм тако да буде визуелно атрактивнији, узбудљивији, динамичнији и драматичнији, јер овде све до задњих пола сата када се решава судбина Вељка Чубриловића, драме и напетости готово и да нема, али је питање како би младобосанци и њихове идеје прошли у рукама београдских редитеља. Сигуран сам да би у режији другосрбијанца и лажног социјалисте Драгојевића они и њихови идеали били извргути руглу и обешени о стуб срама као што је то урадио са Принципом и српским војницима у Аждахи.

Али да ипак поседује искру редитељске генијалности и талента који одступа од стандардног, зихерашког  телевизијског приповедања током већег дела филма, Кољевић је показао у сцени која су одвија у усташком затвору када се уместо српским затвореницима, Рудолф Цистлер нађе окружен Принципом и његовим друговима, затим у секвенцама Јованкине игре са дететом које су заиста магичне, али пре свега у завршној сцени филма са бакљама поред пруге која је заиста епска и којом Срђан искупљује све своје пропусте(још један доказ да је сам крај једна од најбитнијих ствари у филму и да често пресудно утиче на крајњи резултат) и од које сам се најежио.

Пре него што сам погледао филм, са подсмехом сам читао новинарске извештаје са премијере и коментаре на интернету неких гледалаца који су писали да су им на крају филма пошле сузе на очи, и то зато што филмови не могу да ми измаме сентименталност те врсте, затим зато што знам како су изгледали последњи часови тројице младобосанаца осуђених на смрт, па ми крај не може бити изненађење, али пре свега зато што нисам веровао да Кољевић може својим филмом да изазове такву реакцију. Ипак ми је на самом крају застала кнедла у грлу. А да нисам био једини видело се на тужним лицима гледалаца по изласку из биоскопа, који су сви до једног(било је око 20 људи) и пошто су упаљена светла у сали, остали да седе до краја одјавне шпице, што се не сећам кад сам последњи пут видео у биоскопу.

Уз ову завршну сцену и сценарио(у већем делу филма), главни адут Кољевићевог остварења су глумци.

Од познатих, условно речено искуснијих, најпозитивније и највеће изненађење ми је Вук Костић. Био сам убеђен да ће упропастити филм када сам чуо да ће баш он тумачити једну тако снажну и комплексну личност каква је био Вељко Чубриловић, који је за разлику од ватрених и бескомпромисних младобосанаца био савим другачијег темперамента - тих, уздржан, умерен, ненасилан, побожан, али подједнако пожртвован и одан идеји. Вук га је приказао онако како он једино уме, али је и такав, његов Вељко био животан и успео је да нас убеди да заиста гледамо учитеља Чубриловића који је жртвовао свој живот и срећу породице коју је обожавао, због својих ученика, сељака и Србије. Вук је у пар сцена претерао у афектирању(непотребна и глупа сцена где удара ћушке брату Васи), али је Кољевић ипак успео да га исконтролише и да добије од њега и више него што смо мислили да може да испоручи, тако да он уз Вају Дујовић носи филм, па чак и засењује Николу Ракочевића.

Можда би за улогу Рудолфа Цислера боље решење био неко старији од Ракочевића, можда би адвокат био јачи и убедљивији у тумачењу неког искуснијег глумца(знам да је Кољевић у првој подели имао у плану неког познатог Хрвата), али и Никола је био добар, није одушевио(као у Круговима), али није ни разочарао-као адвокат није био посебно убедљив и сцене у судници су му слабије(делује као приправник који узима реч тек да би нешто рекао, а ни сам не верује у то што прича), али су оне са Вељком, а нарочито са Јованком, где није само адвокат-професионалац, већ пре свега добар и частан човек, одлично функционисале; између њих је постојала хемија и то се на платну видело.

Глоговац ми се уопште није уклопио, он је испоручио своју стандардну улогу, без много труда, онако успут између две тв рекламе, али ми је он превише млак, успорен и резервисан за оштроумног аустро-угарског иследника, а ни његова успавана, сморена фаца није одговарајућа за лисицу и превејаног опортунисту какав је био Лео Пфефер. А уосталом, како уопште играти Пфефера после маестралног Јанеза Рохачека у Хаџићевом Атентату. Овде чак нисмо видели ништа од виспреног и методичног  полицијског ислеђивања којем је Пфефер подвргао младобосанце, а што је један од најбољих сегмената Хаџићевог филма. Али Кољевић је Пфефера очигледно другачије видео и одлучио је да према њему не буде превише строг-у филму он чак помаже Цистлеру.

Лечић је играо самог себе, зато је био толико уверљив и одвратан. Само му је још с(С)абља фалила.

Пеле исто добар-хладан и ауторитативан какав и треба да буде

судија Куриналди.

Млади дебитанти су посебно освежење овог филма. Кољевић је, као и Бјелогрлић, имао храбрости да овако значајне улоге повери глумцима студентима, а они су му указано поверење вратили на најбољи могући начин. Истина, не на тако врхунском нивоу као екипа из Монтевидеа, али то није само до глумаца већ и до редитеља, студиознијег и дужег рада са њима, времена које су имали у филму, веће продукције, а и не појављује се баш сваке године онолики број таквих талената какве смо смо видели у Монтевидеу.

Кољевић је једну од главних рола, Вељкове жене Јованке, доделио дебитанткињи Ваји Дујовић која је указану прилику максимално искористила. Млада глумица се сјајно снашла у овако тешкој и захтевној улози јер је природно и непосредно,  без извештачених гримаса и суза, портретисала патњу, љубав, борбу и верност једне снажне жене и мајке трагичне судбине каква је била Јованка Чубриловић.

Најтежи задатак је стајао пред глумцима који су тумачили младобосанце јер је Фадил Хаџић у свом филму направио тако савршену поделу улога за њих и његови глумци су у њима бриљирали, тако да је после њих много тешко, да не кажем немогуће, наћи екипу која ће им парирати, а камоли их надмашити.

Једини коме је то успело је Милош Ђуровић.

Док га нисам видео у улози Принципа био сам убеђен да је немогуће да се појави бољи филмски Гаврило од Предрага Финција из Хаџићевог Атентата.

         

Не, Милош није био бољи, али није био ни  слабији (иако је имао мање филмског времена и текста од Финција па је зато тешко равноправно их упоредити док не видимо серију), већ  другачији Принцип, али подједнако уверљив и моћан. Није лако бити све време намргођен и надркан и не мењати израз лица током целог филма, а да то не прерасте у пуко позирање и карикатуру лика, а Милош је ипак на тај начин успео да нам дочара Гаврину харизму и дивовску снагу и да тако већ својом првом улогом уђе у филмску легенду. 

Још тежи глумачки задатак је лежао пред Марком Грабежом, јер после Фарука Беголија је готово немогуће бити Недељко Чабриновић јер управо је тај искрени, импулсивни, преосетљиви, дечије наивни и оптимистични младић каквим га је он представио код Хаџића, био прави Неђо.

Грабеж је покушао нешто другачије, али ми је његов Чабриновић некако сувише једнодимензионалан и модеран. ОК, глумац је био доследан у том приступу и изнео је то што је замислио, али као што рекох, Беголи је зацементирао тај лик и велики је изазов направити бољу и оригиналнију глумачку креацију од његове.

Што се тиче младих глумаца који тумаче остале младобосанце, тешко је дати објективну оцену јер су имали малу минутажу, али на основу онога што смо могли да видимо:

Милан Марић који тумачи Данила Илића је адекватно одабран-озбиљан, ауторитативан, сталожен, какав је и Данило био. Имао је мало простора и реплика да бих дао коначну оцену његовог наступа, зато ме занима да га видим у серији јер је његова улога као главног организатора атентата једна од најзначајнијих.

Иако ликом веома подсећа на Трифка Грабежа, Марко Павловић ми је исувише туњав и нема ми енергију какву је ватрени Триша имао, а што је у Хаџићевом филму сјајно изнео Вања Албахари. И он се појавио само у пар сцена.

Бане Томашевић физички не личи на Мишка Јовановића, али он ионако није имао пуно простора и реплика јер је његов лик (иако врло важан) уведен у филм пред сам крај.

Због ограничене дистрибуције и слабе рекламе, али и због саме теме која није привлачна просечном биоскопском гледаоцу жељном пре свега лаке забаве, Кољевићев филм је за шест недеља приказивања у Србији одгледало само око 13.000 људи. Судећи, међутим, по коментарима тих гледалаца на нету и оцени 8 коју је њих сто дало филму на ИМДБ-у, Кољевић је успео да им уверљиво пренесе снагу идеја младобосанаца, узвишеност њихових идеала, чистоту душе и величину њихове жртве, што је публици очигледно било важније од техничких и визуелних домета овог остварења.

А то је и највећи успех овог филма и најбоља препорука за серију која ће ускоро бити приказана.